Nindja 026 derek finegan - tajna rusevina uruapana
•
0 likes•803 views
zoran
Report
Share
Nindja 026 derek finegan - tajna rusevina uruapana
- 1. SRNemačka3,5DM,Francuski10FF,SAD2USg,Švajcarska3Str,Austrija25Asch,Švedska10Skr etmmm ________BROJ 26 CENA 8 0 DINARA NINĐA TAJNE RUŠEVINE URUAPANA
- 4. SERIJA Borilačke veštine NINĐA Naslov romana: TAJNA RUŠEVINA URUAPANA Autor: Derek Finegan Recenzent: Slobodan Lukič Lektor: Mirjana Šterijevski Korektura: Nada Maksimović Slog i štampa: »Litopapir« — čačak © DEN PRESS PONY WEST — BORILAČKE VEŠTINE — NINĐA 26 — VANREDNO IZDANJE — JUL 1985. godine. Cena 80 dinara. Izdaje NIRO Dečje novine, 32300 Gornji Milanovac, Tihomi- ra Matijevića 4. Glavni i odgovorni urednik Mirjana Šterijev ski. Izdavački savet: Milica Bogojević (predsednik), Mileta Obradović, Vera Smrekić, Dragan Simić, Milisav Ilić, Mio- drag Vučićević, Miljana Tomić, Nada Mijatović, Nikola Ma- slovara, Ljiljana Milovanović, Ljiljana Špajaković, Petar Jer- ković, Gojko Štulović. Telefoni: (032) 711-549 i 712-247 lokal 28 uredništvo i 714-250 prodaja. Telex: 13731. Štampa; »Li topapir«, Cačak.
- 5. Derek Finegan TAJNA RUŠEVINA URUAPANA — Video si ovo? Krupan mladić duge plave kose gumu preko stola novi ne koje su još mirisale na štamparsku boju, a njegov drugar preko puta prihvati ih sporim pokretom. Atmosfera u noćnom klubu »Mejflauer« ni je ni bila pogodna za čitanje, naročito u ove sitne sate pr ed zoru, kada je čak i najpro- birljiviji posetilac konačno za dovoljan programom. Visok, vitak čovek ozbiljnog lica i tamnoplavih očiju hitro prelete pogledom po naslovima, uobičajenim za San Francisko ranih osamdesetih godina: ub- istvo, pljačka, prevara, droga, prevara, pljačka, ubistvo... — Na ovo misliš? Kratka vest našla se na pr voj strani samo nekim čudom, jer nije spadala u kategoriju senzacija po ukusu »Ivning Stara«, jednog od onih listova koji su uvereni da čitaoci uz svoju prvu jutarnju kafu žele samo krv, seks i ogovaranja. Možda je list bio i u pravu: ta ista kratka vest nije se po javljivala ni u jednim novina ma u gradu. — Aha — plavokosi otpi gu tljaj piva iz visoke čaše i za dovoljno mljacnu usnama. — Nisam ti pričao da sam jed nom studirao arheologiju, Les? — Znam. Čitave dve sedmi ce. I da si napustio arheolo giju kada si otkrio da ona ri- đokosa profesorka ima manje od dve hiljade godina. Otkud iznenadno interesovanje za tu nauku, Pite? Plavokosi odmahnu glavom, dok mu je pogled zamišljeno kružio po malobrojnim pose-
- 6. 4 Pony West — Borilačke veštine 26 tiocima u polumračnom klubu. Na striptizetu, koja se žurno svlačila uz bučnu muziku, ma lo ko je obraćao pažnju. Uo stalom, ostali su samo stalni posetioci, a mnogi od njih po znavali su njeno telo bolje od tela sopstvenih supruga. — Ne znam — reče. Valjda zbog dosade. Oni noćas neće doći, Lesli. — Doći će. Mladić po imenu Pit nije dovodio u pitanje tu tako si gurnu izjavu, što je svakako bilo rezultat dugog poznanst va. Čovek koji je to rekao uli- vao je poštovanje svakom ko se samo jednom sreo s njim, ali ne samo zbog markantnih crta lica, vitkog tela u kojem se naslućivala izuzetna snaga i ozbiljnost pogleda tamnopla- vih očiju, bilo je tu još nešto, neki kvalitet koji je teško de- finisati. »Neobičan čovek«. »Čovek stvoren da zapoveda i vodi«. »Izuzetno snažna ličnost«. Sve su to bile procene ljudi koji su dobili priliku da upoznaju Leslija Eldridža. . . mada tak vih nije bilo mnogo. Ipak, možda je najbolju de finiciju Eldridžove ličnosti da la jedna žena. »Vulkan«, rekla je ona. Vulkan po čijem izgledu ni kada ne biste zaključili da u njemu ima i nečeg drugog sem davno ohlađenog pepela. Me đutim .. . Kao i prethodne, i ta defini cija bila je samo delimično ta čna. Malo ljudi na svetu, mo gli su se nabrojati na prste je dne ruke, znalo je nešto više o njemu. I to da mu Lesli Eld- ridž nije pravo ime. — Ne vidim šta je to toliko privuklo tvoju pažnju u tih nekoliko redova — nastavi El- dridž mirnim glasom. Kao i Pitove, i njegove oči su nepre stano pretraživale prostor oko sebe, posebno kontrolišući ste penice kojima se sa ulice sila zilo u klub »Mejflauer«. Da li ste ikada imali priliku da posmatrate, bar na filmu, tigra koji naizgled leno leži u hladu posle dobrog obroka? Iskusni lovci znaju da mu, uprkos tome, neće promaći ni jedan pokret, nijedan šum iz njegove okoline. I da je zver spremna da munjevito reagu- je, stavljajući u deliću sekun de u pokret svoje čelične miši će .. . — Ne znam, rekoh ti — Pit je sa žaljenjem posmatrao svo ju sada ispražnjenu čašu. — Valjda mi se čini neobičnim što je iznenada pronađeno ne što što bi moglo da bude pra va arheološka senzacija. I to u kraju koji je svojeveremeno bio detaljno istražen. — Je li? Nisam to znao.
- 7. Pony West — Borilačke veštine 26 5 — Ona riđokosa profesorka, ako nisi znao, bila je specija lista za prastare američke kul ture i odlično se sećam kako je govorila da sevemije od Pa name više ništa novo ne može da se pronađe. — Misliš ništa staro? — fi ni osmeh prelete preko prepla nulog Eldridžovog lica. — Da, to mislim. Ništa no vo od starih stvari, do đavola! — Sećaš li se tog hrama u Uruapanu? Tako se zove to mesto? — Aha, Uruapan. Njega di rektno ne, ali pretpostavljam da je do sada otkriveno šta se sve nalazi u njemu. Međutim, otkrio sam nešto drugo... zbog čega je ta riđokosa nepresta no pila. Razgovor o arheologi ji izaziva žeđ, časna reč. Kako bi bilo d a ... Hej! — Vidim — mirno reče El- dridž. — Idem o... Njihovu pažnju su privukla dva čoveka koji su, zadovoljno se cereći, silazili niz stepenice. Bleštava elegancija njihove o- deće, mnoštvo prstenja i sku pe igle u kravatama odavale su mnogo para, a malo ukusa, a nadmena sigurnost nešto drugo — ljude navikle na na silje i uverene da njima niko ništa ne može. Pit i Eldridž postavili su se tako da im prepreče put na samom podnožju stepenica i onaj koji je silazio prvi, oni- zak vitak čovek maslinastog li ca i tankih brkova, iste boje kao i zalizana crna kosa, izne nađeno zastade. — Zdravo, Alehandro — ti ho reče Eldridž. — Čekao sam te ... — Ko si ti, do đavola? — gnevno upita onaj koga je na zvao imenom Alehandro. — Sk Ioni mi se sa puta, momak, inače... Onaj drugi, podmuklog iz raza u očima, značajno prine se desnu ruku džepu kaputa. U pogledu mu se videlo da sve zaplete rešava na isti način: revolverom. Pit mu se isceri u lice. — Samo pokušaj! — reče. — Baš me zanmia da li ćeš uspeti da dotakneš to gvožđe pre nego što ti otkinem gla vu! Alehandro se pope jednu ste penicu više i pogled mu izne nada postade oprezan. — Ko ste vi? — upita malo ljubaznije. — Šta hoćete? — Da razgovaramo — odgo vori Eldridž. — Ovde? — Ne ovde. Neće dugo tra jati, Alehandro. Možemo i na polju, ispred ulaza. Njih dvojica se dobro pog ledaše i Alehandro klimnu gla vom, iako je lice onog drugog pokazivalo da mu se ta ideja ne dopada. Krenuli su uz ste penice, praćeni Eldridžom i
- 8. 6 Pony West — Borilačke veštine 26 Pitom, bacajući podozrive po glede preko ramena, sa ruka ma koje su i dalje lebdele su mnjivo blizu oružja skrivenog pod odećom. U »Mejflauer« se ulazilo iz uskog mračnog prolaza koji je vodio na jednu od onih ulica koje pred zoru potpuno opu ste. Nekada je prostor pred ulazom bio raskošno osvetljen raznobojnom svetlećom rekla mom, ali je od nje sada osta lo samo još nekoliko delova ko ji su čitav prostor osvetljavali avetinjski plavom svetlošću. Alehandro i njegov partner zazuzeli su stav koji upozora va, odmakavši se dva ili tri koraka od svoja dva pratioca. I Eldridž i Pit zastadoše. — Dakle? Alehandrov glas sada je po novo bio samouveren, svestan činjenice da mu je revolver nadohvat ruke i da se nalazi na dovoljnom rastojanju od te dvojice nepoznatih. Ili na ra stojanju za koje je mislio da je dovoljno. Na Alehandrovu nesreću, ta procena nije bila tačna. — Zanima me čovek koga zovu Moreno, Alehandro. Piskav smeh, bez mnogo is krenosti. Alehandrov partner, očigledno manje inteligentan od svog prijatelja, tek tada je shvatio da ovo neć'- biti obi čan razgovor — Mnogo pitaš, ortak — re če Alehandro. — Ko ti je re kao njegovo ime? Eldridž se osmehnu, poka zujući blistave zube. Plava sve- tlost davala je njegovom licu strašan izraz. — Doreli — odgovorio je. — Doreli? — Alehandro se povuče još korak unazad. — Znači, ti s i... — Da — Eldridžov glas bio je miran. — Ja sam ubio Do relija, Alehandro. Drugi čovek procedi kroz zube gadnu psovku i desna ru ka mu hitro polete pod kaput. Alehandro je kasnio samo de- lić sekunde za njim. — Ne! — uzviknu Eldridž oštro. Upozorenje je bilo na menjeno Pitu koji je već sta vljao u pokret svoje moćno telo. Gotovo neshvatljivom brzi nom čovek koga smo upozna li pod imenom Lesli Eldridž preračunao je da čak ni Pit, jedan od najboljih majstora borilačkih veština na Zapadnoj obali, ne može stići na vreme da predupredi hitac iz pišto lja. Taj proračun trajao je mo žda stoti deo sekunde. Možda i manje. .. udarac se sručio u prolazu na Alehandrovu gla vu, odbacivši ga nekoliko sto pa dalje, do zida, niz koji se srozao kao lutka od krpa.
- 9. Pony West — Borilačke vestirte 26 7 Drugi čovek je već izvučenim pištoljem pokušao da sledi El- dridžov skok, ali je beznadež- no kasnio. Otvorio je usta da zaurla u nemoćnom protestu; krik se pretvorio u krkljanje kada je ivica dlana, tvrđa od čelika, pogodila njegove vra tne žile. Pit odmahnu glavom, otva rajući pesnice koje je nesves- no stisnuo. — Ne znam kako ti to us- peva, momak — reče — ali imam utisak da si sve brži i brži. — Morao sam da budem brz — Eldridžov glas nije oda vao ništa od sveg onog napora koji je morao biti uložen u trenutak ranije izvedeni podu hvat. — Nisam želeo da ih ubijem, inače... — Šta? Prokletstvo... po vlačim ono što sam rekao. Vi še nisi u formi, stari moj. — Misliš? — preko Eldri- džovih usana pređe lak osmeh dok se saginjao da proveri Alehandrovo stanje. — Rekao sam da nisam želeo da ih ubi jem, ne da nisam mogao. — Zbog čega ih ostavljaš u životu, do đavola? Sam si re kao da od njih ništa novo ne ćemo doznati i da njihova sm rt treba da posluži kao opo mena drugim trgovcima dro gom. A sada... do đavola! Pucanj pištolja potmulo je odjeknuo, jer je njegova cev bila prislonjena uz Alehandro- ve grudi. Spustivši oružje uz još uvek nepomično telo nje govog partnera, on mu iz Ale- handrovog pištolja ispali hi tac u glavu i odbaci oružje natrag do njegovog vlasnika. — To ti neće upaliti, Les — odmahnu Pit glavom. — Po licija nije toliko glupa. — Nije me briga za policiju — Eldridž je mirno brisao ru ke o skupu tkaninu Alehandro- vog odela. — Ne želim samo da se zna ko ih je ubio ... od nosno, ne želim da se zna da ih je ubio nin đa... i * * NINĐA? Tu reč nećete naći u mno gim rečenicama i enciklopedi jama, a tamo gde je i nađe te, definicija će biti kratka i ne naročito jasna. Doznaćete da su ninđe u srednjovekov- nom Japanu odigrale krupnu ulogu u ratovima feudalnih kraljeva i da im legenda pri pisuje nadljudske sposobnosti. Legenda? Čovekova psihologija često koristi taj odbrambeni meha nizam; sve što se ne slaže sa uobičajenim predstavama, sve što izgleda nemoguće i neshva tljivo, premešta se u domen čarolije, legende, bajke. Posta
- 10. 8 Pony West — Borilačke veštine 26 je predstava kojoj se zvanična nauka prezrivo osmehuje. Jer, ninđe jesu postojale, i postoje još i danas. 0 njima se malo zna, jer oni tako žele. I njihove prave sposobnos ti zaista se graniče sa nemo gućim ali nisu nedostupne i za druge. Dovoljno je samo imati natprosečne reflekse, na- tprosečnu snagu i natprosečnu inteligenciju. I odvojiti neko liko godina svog života za obuku u kojoj i najmanja gre ška znači siguran neuspeh.. . Naravno, potrebno je pre toga ubediti tajanstvene učite lje da si ti čovek u čije se ruke sme staviti jedno straho vito oružje i da neće pogre- šiti ako se odluči za tvoj iz bor. . . Lesli Eldridž, poslužimo se tim imenom, jer se i on odlu čio za njega, učinio je sve to. I postao prvi čovek sa Zapada koji se iz Japana vratio kao biće iz legende. Kao n in đa... Možda je to bio razlog što je njegov vemi drug i poma gač u mnogim obračunima, Tabasko Pit, zbunjeno odma hnuo glavom dok su se uda ljavali ispred mračnog ulaza u »Mejflauer«. — Nije mi jasno, Les... mi slio sam da je ideja zadati im što više straha, do đavola! — Jeste, ali zar ne prime- ćuješ kako se u podzemlju sve češće pominje »Čutljiva smrt« ? — »Ćutljiva smrt«? Čuo sam, a li... neka sam proklet! Pa to si ti! — Tačno. Nemoj potcenji- vati protivnika, Pite. To je, da te podsetim, i jedna od pr vih lekcija kojoj su me nau čili tamo u Japanu, još dok nisam ni smeo da se nadam da ću jednog dana zaista po stati ninđa. — Čekaj, kako o n i...? — Prilično jednostavno, Pi te. Iza krupnih poduhvata uvek se nalazi čovek čija inteligen cija daleko nadmašuje inteli genciju njegovih revolveraša i onih koji za njega obavljaju prljave poslove. Jedan od ta kvih strpljivo prikuplja poda tke o meni — i o tebi, uosta lom — i nije nimalo čudno što je neko već pomenuo ter min — ninđa. .. — Siguran si? Ako je tako, m i... — Nećemo prekinuti ono što radimo, ako si to pomislio. Neko vreme radićemo na dru gi način. . . a ta dva hica pre dstavljaju početak novog sti la. Mogao sam ih ubiti onim prvim udarcima koje sam za dao, naravno, ali bi to bio up ravo jedan od onih tragova koje podzemlje vreba. Štavi- še, imam utisak da se neka nevidljiva omča postepeno ste že oko mene.
- 11. Pony West — Borilačke veštine 26 9 — Haragei? — Ne — osmehnu se Lesli — haragei, kao što znaš, pre dstavlja predosećanje opasno sti, ono što mnogi pogrešno nazivaju šestim čulom. Opas nost o kojoj govorim još uvek nije tako konkretna da bi ha ragei reagovao. — Nikad mi to neće biti jasno — promrmlja Pit. Hodao je lagano, pognute glave, sa rukama zavučenim duboko u džepove uskih farmerki. — Zašto? Nema tu nikakve čarolije, Pite. Haragei predsta vlja jedinstvo čoveka sa nje govom okolinom, spoj mojih čula sa svim onim što me ok ružuje! I ti bi to mogao da postigneš ako bi samo malo više pažnje posvetio funkcio- nisanju svojih čula! — Hvala! — odmahnu Taba- sko glavom. — Za takvo neš to nemam strpljenja, Les. Po kaži mi momka koga treba da sredim i to će biti učinjeno... bez ikakvih predosećanja i ostalih orijentalnih misterija, do đavola! Duga ulica kojom su hoda li bila je tiha, čak ni vetar sa okeana nije pokretao krošnje drveća otežale od noćašnje ki še. Stotinak stopa pred njima na trenutak blesnuše svetla jednog automobila i Pit se tr že. — Hej! — reče tiho. Video si? — Aha. To je Sumiko. — Ona? Kako je znala gde treba da nas sačeka? Lesli se tiho nasmeja. — Opet sumnjaš u neke ča rolije, Pite! Ne, ma šta ti mi slio, tu nema nikakve telepa tije. Jednostavno sam joj re kao gde ćemo biti noćas i za molio da nas sačeka. — Sa vama se nikad ne zna — sumnjičavo promrmlja Ta- basko, ali mu na licu zaigra osmeh. Jedva čujno brundajući mo torom, veliki »kadilak« zausta vi se ispred njih i oni hitro uskočiše unutra. Vitka, crno- kosa devojka krhkog tela po- meri se u stranu da ustupi Lesliju mesto za volanom. Po gled njenih krupnih, crnih i malo kosih očiju bio je upitan. — Sve je u redu — blago reče ninđa. Tih nekoliko reči bilo je dovoljno da njeno lju pko lice ozari osmeh. — Nećeš da zaustavimo ov- de, Pite? — upita Lesli neko liko trenutaka kasnije, dok je »kadilak« klizio pod vlažnim krošnjama velike stambene če tvrti, ispunjene zasebnim ku ćama sa velikim travnjacima ispred njih. — Na žalost, ne! — uzdah nu Pit. — Ta Šaron Del Mo- nte je ženska i p o ... jedina mana joj je što joj se vaš pri
- 12. 10 Pony West — Borilačke veštine 26 jatelj Pit više ne dopada. Sem toga, sada je svakako u top lom krevetu sa svojim novim prijateljem. A da bi stvar bila još smešnija, i taj prijatelj je — arheolog! Lesli je ćutke vozio dalje, praveći se da ne primećuje čežnjive poglede koje je Pit bacao prema jednoj od kući ca. I sam je iz priče poznavao Šaron Del Monte, devojku ko ja u poslu foto-modela nije uspela samo zato što je svoju nezavisnost cenila više od svih onih bleštavih ponuda kakve se stavljaju ženama u njenom poslu... Pit se, međutim, varao. Ša ron Del Monte nije spavala. Nije čak ni pomišljala na san... * Pune usne Šaron Del Mon- te bile su razvučene u nežan osmeh. »Muškarci su ponekad zaista prava deca«, mislila je. »Uvek se oduševljavaju pogre šnim stvarima i u pogrešno vreme. Ni Sem Rejbern nije izuzetak i pored toga što svi tvrde da je njegova inteligen cija daleko iznad prosečne...« Sa uzdahom je čvršće oba vila oko sebe dugu kućnu ha ljinu, jer Rejbern nijednim pokretom nije pokazao da ga zanima ono što se krilo ispod nje. — Hoćeš li kafu, Seme? — upitala je oprezno. Visok, vitak mladić riđe ko se nestrpljivo odmahnu ru kom. Nije se čak ni okrenuo: levom rukom je držao priti snutu uz uho slušalicu telefo na, dok je desnom nervozno prekopavao po gomili novin skih isečaka i nejasnih foto grafija. — Znam da je prošla po noć, do đavola! — gnevno iz govori u slušalicu. — Proklet stvo, zar vi ne razumete en gleski: stvar je važna! Važna! Morate da probudite profesora M anštajna... recite da je na vezi Rejbern. Rej-bem! Jedan od njegovih učenika, do đa vola! Slegnuvši ramenima, Šaron tiho pređe u kuhinju. Pet mi nuta kasnije vratila se sa dve velike šolje iz kojih se širio zamaman miris vrele kafe. — Hvala — dobaci Rejbern preko ramena. Bilo je očigle dno da još uvek nije dobio sa- govornika koga je tako upor no tražio. — Meksiko? — upita Šar on. Sklupčala se kao mačka na fotelji preko puta njega, držeći šolju s kafom među du gim prstima. — Aha. . . izvini, znam da će račun za telefon biti gro zan, a li.. .
- 13. Pony West — Borilačke veštine 26 11 — Znam, znam! — osmeh- nu se ona. — Sve za nauku! Zivela nauka! On ne obrati pažnju na po- dsmešljiv gest kojim je podi gla solju s kafom. — Profesore? — urlao je u slušalicu. — Oh, najzad! Ovde je Rejbem. .. Semjuel Rejbem, sećate se? Da, znao sam da ćete me se setiti... Slušajte, profesore, kakve su ovo glupo sti u časopisu? Kojem časo pisu? »Sajentifik Emeriken«, do đavola! Nosi vaš potpis... jeste, o hramu u Uruapanu! Njegove guste obrve sve vi še su se sklupljale i Šaron po diže oči prema nebu. Semju el Rejber imao je samo jednog boga — arheologiju — i teško svakome koji na tog boga bu de h ulio... makar to bio i sam profesor Manštajn, jedan od retkih naučnika koje je ikada poštovao... —■Da, profesore, d a ... ali zar vam se ne čini čudnim što zvanični demant — i to sa va šim potpisom — stiže gotovo pre nego što je vest o nalazu uopšte objavljena? Novinari kažete? Neko jeste zabrljao, do đavola, ali to svakako nisu bili novinari... ne, nisu! Šta? Drsko? Možda sam drzak, ali to nije ništa u poređenju sa drskošću kojom se prezentira ovakva jedna stvar u tom kva- zi-naučnom časopisu... Preko divnih usana Šaron Del Monte prelete osmeh. Iz raz razočarenja na Semovom licu govorio je sasvim dovolj no. .. — Prekinuo je vezu, mato ra budala! — zaurla crvenoko si, tresnuvši slušalicu na nje no mesto. — I on je izlapeo, totalno izlapeo, do đavola! — Imaj srca, Seme — reče ona meko. — Ni ti nisi uvek najbolje raspoložen kada te dignu u pola no ći... možeš misliti kako će reagovati si roti profesor koji sigurno ima bar sedamdeset godina! — Ko? Manštajn? Im a taj i svih osamdeset, mala mo ja. .. ali mu to ne daje pravo da ćelom svetu baca prašinu u oči! Pogledaj samo ovo! Ona oprezno dohvati jednu od fotografija koje joj je do bacio preko niskog stočića. — Ti znaš da za mene ove slike ne znače ništa... to je taj hram u Uruapanu, je li? — Ne, do đavola, u tome i jeste stvar! To nije hram u Uruapanu, već u Magiskatzi- nu, a to je čitavih trista milja dalje! — Pa šta? Mislim, i taj Ma- gis... kako ono reče da se zo ve. .. zar nije to isti hram? Mislim. .. — Nemoj da misliš o tome, do đavola, kad pojma nemaš! U tome i jeste problem! Ma nštajn tvrdi da nalaz u Urua-
- 14. 12 Pony West — Borilačke veštine 26 panu nije ništa novo i ilustru- je to fotografijama hrama u Magiskatzinu! Fotografijama koje sam ja lično snimio za njega u tom prokletom hra mu pre pet godina! — U redu, to znači da je u pitanju isto vremensko ra zdoblje, zar ne? Umesto odgovora, Rejbem duboko uzdahnu, podižući oči prema nebu. Iskapio je goto vo polovinu vrele tečnosti iz šolje, bez ikakve vidljive rea kcije i tek tada je spustio, gle dajući devojku optužujućim pogledom. — Šaron, ova kafa je vrela! — Znam! Njegovo široko lice razvuče se u osmeh. — Izvini, devojčice — reče pomirljivo — mislim da sam to i zaslužio. Sedim ovde či tavu noć i maltretiram te glu postima koje te nimalo ne za- nimajo. Ne ljutiš se? Ne, nije se ljutila. Mnoge su žene shvatile da se na Se- ma Rejberna i ne vredi lju titi. — Hoćemo li u krevet? — zevnu ona, dopuštajući da joj se kućna haljina ponovo ot vori. — Nećemo! — progunđa on zagledan u jednu tačku. — Moram da razmislim.. . Znala je da je njegova moć koncentracije gotovo fenome nalna, ali je odlučila da je još jednom stavi na probu. Uspra vila se gipkim pokretom mla de mačke i dozvolila da joj haljina sklizne niz telo. Pro šla je pored njega mekim ko rakom, njišući bokovima. Sledio je pogledom, ali je taj pogled bio prazan. — Ta prokleta arheologija! — zvonko se nasmeja devojka saginjući se da dohvati halji nu sa poda. — Načiniće ev- nuha od tebe, časna reč! On nestrpljivo odmahnu ru kom. — Saslušaj ovo, mala! — reče još uvek sa izrazom one iste koncentracije na licu. — U jutrašnjim novinama poja vljuje se kratka vest o goto vo neverovatnom otkriću hra ma u Uruapanu, mesto gde takvo nešto niko nije očeki vao. Istog dana — pazi, istog dana — izlazi »Sajentifik Eme- riken« sa demantom te vesti i fotografijama koje bi treba lo da dokažu da nalaz u Uru apanu nije ništa novo... — Izvini, Seme, ali zaista ne znam zbog čega mi sve to go voriš! Znaš da me ne zanima ništa što je starije od tride set godina! — Pre svega, ja sam stariji od trideset godina. Nekoliko dana, ali to ne menja stvar... Saslušaj me, Šaron, do đavo la! Hoću da proverim šta će reći tvoja ženska intuicija i ono zrno zdravog razuma ko
- 15. Pony West — Borilačke veštine 26 13 je si nekako uspela da saču vaš. .. — Hvala na komplimentu! — osmehnu se ona. — Ipak, radije bih u krevet. . . sutra imam snimanje, a niko ne vo li foto-modele čije su oči ote čene od nespavanja. — Lažijivice mala! Prošlu noć spavala si samo tri sata, a oči su ti jutros bile blistavi je nego ikad! — Može biti. . . samo što prošle noći nismo pričali o prepotopskim hramovima i sl ičnim glupostima. .. — Obećavam ti da ćemo us koro preći na tu istu discipli nu, m ala... ali me saslušaj najre do kraja! O kej? — U redu! složi se ona s lakim uzdahom, uzimajući ci garetu iz kutije sa stola. — Sva sam se pretvorila u uvo... — Dakle, izašao je članak sa fotografijama koje očigle dno nemaju veze sa Uruapa- nom, jer sam ih lično ja svo- J'evremeno snimio na mestu ;oje je više od trista m ilja daleko odatle. Potom sam ih predao profesoru Manštajnu, koji je, da te podsetim, naj veći autoritet kontinenta za staroameričke kulture, odnosno ono što se naziva pretko- rtesovska epoha... — Sasvim jasno, profesore! — klimnu glavom devojka. — Neće još dugo... kroz najviše pet minuta i ja ću znati sve što o toj stvari uopšte vredi znati... — I upravo taj isti profe sor Manštajn. koji se čak od selio u Meksiko Siti da bi bio bliže predmetu svojih izuča vanja, sada zadaje nizak uda rac čitavoj nauci! Šta bi ti zaključila iz svega toga, Ša- ron? — Ja? Paa,,, mogu da se zaključe dve stvari. — Koje dve? — traže se Rejbem iz razmišljanja. — Kako dve? — Prva stvar je ono što si već spomenuo: da je naš dra gi profesor potpuno zakrečio i pomešao slike koje njegovim starim očima verovatno sada izgledaju potpuno isto... — Ne! — odlučno odmah nu glavom Rejbern. — Ti ga ne znaš... bez obzira na go dine, matorca pamćenje odli čno služi, videćeš... — Teško da ću videti.. . ali, ako je tako, onda ostaje samo ono drugo objašnjenje... da u čitavoj ovoj stvari nešto pro kleto smrdi! — Moja pametna devojčica! — isceri se Rejbem tapšući je po ruci. — Prokleto dobar zaključak, nema šta, mala! U ovoj stvari nešto zaista gad no smrdi! — Profesor Manštajn, mož da? — Možda — progunđa Rej- ber zamišljeno. — Mada je
- 16. 14 Pony West — Borilačke veštine 26 možda i on žrtva nečije zave- re... — Zavere? — Šaron podiže svoje lepe obrve. — Dečko, ne govorimo o švercu droge, oru žju ili nečem sličnom, već o poštenoj staroj nauci koja se zove arheologija! — Ha, devojčice, zinula bi kada bi čula koliko miliona dolara svake godine promeni vlasnika u trgovini predmeti ma koji najčešće nisu toliko stari koliko vešti prodavci tvr de! — I profesor se bavi time? — Do đavola, to nisam re kao! Kad imam prvi avion za Meksiko? Veštim pokretom noge, Ša ron zbaci telefon sa stočića u trenutku kada je Rejbem pru žio ruku prema njemu. — Ako je taj prokleti hram čekao hiljadu ili dve godina, može da sačeka još koji sat. U krevet! On se grohotom nasmeja. — Do đavola, mala, u pravu si! Od te proklete nauke stva rno ću postati evnuh! Kladim se da sam prvi muškarac ko me si morala da komanduješ da s tobom pođe u krevet! * * * Siva svetlost zore obuzima la je boju zavesi koja se laga no njihala na vetru sa okeana kada se devojka trgla iz sna i podigla na lakat. — Les? — šapnula je. — Les... Figura za koju bi se u toj sivoj svetlosti moglo pomisliti da je statua izrezana od tvr dog drveta pomeri se iz tradi cionalnog položaja za medita ciju. — Spavaj, Sumiko! — reče. — Još je rano. — Zašto ti ne spavaš? Pot reban ti je odmor. — Ludice! — odvrati on ne žno. — Znaš da se i u ovom položaju odmaram. — Znam, a li... — Ništa, ali. Spavaj još ma lo, probudiću te posle. Važi? Devojka navuče lake pokri vače do grla i sklopi oči. Di sanje joj nekoliko trenutaka kasnije postade pravilno i sva ko bi pomislio da je ponovo zaspala. To, međutim, nije moglo da prevari oštra čula čoveka obu čenog da postane ninđa i pre ko njegovih usana prelete os- meh. Briga Sumiko bila je su višna, svakako — ali kojem je muškarcu to uspelo da objas ni za sve ovo vreme posle Ada ma? Petnaestak minuta kasnije on nekoliko puta duboko u- dahnu vazduh, lagano napušta jući stanje tela i duha koje se graničilo sa transom inđijan-
- 17. Pony West — Borilačke veštine 26 15 skih jogija. Međutim, dugotra jno mirovanje mišića moralo se nadoknaditi i on poče se riju intenzivnih vežbi čiji je cilj bio održavanje onih goto vo nadljudskih sposobnosti tog savršenog tela. Kada se vratio iz kupatila, istuširan i osvežen, Sumiko ga je ponovo čekala oslonjena na lakat i sa osmehom na usna ma. Prvi zraci sunca padali su na njeno ljupko, lice i ninđa se naže da je poljubi. — Ustani, lenštino mala! — reče nežno. — I nije ti uspelo ni ovoga puta, da znaš. Videlo se da ne spavaš... — Baš me briga! — ona se lenjo protezala. — Koliko je sati? — Šest. I ja sam gladan. — Baš me briga i za to. Je dnom si tvrdio da možeš da izdržiš koliko hoćeš bez hra ne. .. primeni sada taj svoj trik! — Ženo, ustaj iz tog kreve ta i spremaj doručak! — re če ninđa praveći gnevno lice. — Inače... Ona ga poljubi. — Sreća tvoja što nisi do vršio tu rečenicu. Inače. .. ćaskajući, njih dvoje su ote zali laki doručak koji je Su miko postavila na maloj tera si nadnetoj nad okean. Jutro je još bilo sveže, iako je sun ce najavljivalo lep dan, ali njih dvoje to nisu primećivali. Bili su to retki trenuci koje su potpuno mogli da poklone je dno drugom i zbog toga su naučili da intenzivno uživaju u njima, izbegavajući čak i razmišljanja o svetu koji je počinjao nekoliko desetina sto pa dalje, iza zidova kućice ko ja je pripadala samo tom ne običnom paru. Ninđa iznenada podiže gla vu da oslušne. — Znala sam — uzdahnu Su miko — zazvoniće telefon, zar ne? Tihi zvuk zvona iz dnevne sobe učinio je njegov odgovor nepotrebnim. Odbacivši salvet na sto, Lesli Eldridž elastič nim korakom priđe telefonu. — Pit — reče prigušen glas sa druge strane. — Nisam vas probudio, a? — Ne, nisi. Nešto se dogo dilo? — Direktno ne — bilo je oči gledno da Tabasko pažljivo bira reči. — Mislim, nije u pi tanju naš posao... — Aha. Pusti da pogodim ... ovako rano ujutru. . . Hmm. .. mora da je u pitanju neka že na? — Idi do đavola! — progun- đa Pit. — Jeste, u pitanju je žena. Šaron Del Monte. Sećaš se, pre desetak dana smo go vorili o njoj i onom njenom dečaku, arheologu. — Sećam se. I?
- 18. 16 Pony West — Borilačke veštine 26 — Maločas me je zvala. Iz gleda da je taj Rejbem, ili ka ko se već zove, naleteo na ne što neobično dole u Meksiku. Znaš... poznajem tu devojku prilično dugo... nije od onih koje bez razloga hvata pani ka. — U redu, Pite, ali kakve to veze ima sa nama? Dubok uzdah sa druge stra ne. — Paaa... u stvari nikakve. Ona me je samo zamolila da... — Da odletiš u Meksiko i proveriš šta je sa njenim de čkom, je li tako? — Do đavola, Les, izgleda da samo gubim vreme i pla ćam nepotrebne telefonske ra zgovore. Ti već znaš sve što ću ti reći! — Ne baš sve. Recimo, zbog čega to činiš? — Zbog Šaron, ako baš ho ćeš da znaš! — Nelogično, Pite. — Znam. Trebalo bi da pu stim da taj momak nastrada u Meksiku, pa da mi onda Ša ron sama padne u naručje, zar ne? To bi bilo logično, je li tako? Lesli se srdačno nasmeja. — Na žalost, ta vrsta logike nama ljudskim bićima nikada nije pristajala. Kada letiš? — Za nešto više od jednog sata. — Oho? Stvar je toliko oz biljna? — Veoma. Im a tu još neš to. .. ali bih voleo da dođeš do aerodroma da bih ti to is pričao. U redu? — U redu. Dolazim odmah. Spustio je slušalicu i neko liko trenutaka ostao zamišljen kraj niskog stočića sa telefo nom. Podigao je pogled tek kada se Sumiko pojavila na vratima terase. — Nešto nije u redu, Les? — A ha... Momak devojke u koju je Pit pomalo zaljub ljen ima nekih problema u Me ksiku, a naš vitez mu već hrli u pomoć. Idem da ga ispra tim. — U Meksiko? — Da, u Meksiko. — Zašto i ti ne bi pošao sa njim ? Ninđa malo namršti obrve, kao da mu je ta pomisao prvi put pala na pamet. — Ja? Hmm, pre svega, nije me zvao. A drugo... nisam si guran da će mu moja pomoć biti potrebna. Zašto to pitaš? Intuicija? Ona obori pogled. — Nisam sigurna — promr mlja. — Kao da dole, na ju gu, lebdi neki preteći crni o- b lak ... On joj priđe u dva duga koraka i čvrsto steže u zagr ljaj. — Neću ti reći da je to glupost — prošaputa — jer se
- 19. Pony West — Borilačke veštine 26 17 retko varaš. Ovoga puta, me đutim. .. Sumiko se bledo osmehnu. — Da, ovoga puta možda se varam. U svakom slučaju, reci Pitu da te pozove ako o- seti da mu je potrebna pomoć. U redu? — Ne brini, devojčice! — blago je pogladio po kosi. — Idem. .. Sa malom torbicom na po du pored sebe, u lakoj majici i farmerkama, Tabasko Pit ni je ličio na putnika koji će se za koji trenutak otisnuti na let dug koju hiljadu milja. Za valjen u stolici aerodromskog restorana, sa uživanjem je is pijao kriglu za kriglom jakog australijskog piva, ne obraća jući pažnju na užurbane putni ke koji su unaokalo vukli či tave gomile prtljaga. — Zdravo, šefe — reče vese lo kada se Lesli spusti na sto licu pored njega. — Tvoje pi će odmah stiže; upozorio sam konobara na dolazak jednog tipa koji dobro plaća, ali ne voli lenštine... — Prvi put čujem da me ne ko tako opisuje — nasmeja se Lesli. — Koliko traje ta tvoja priča? — Vrlo kratko! — isceri se Pit. Kako je i najavio, konobar se pojavio gotovo u trku, sa čašom iz koje je dopirao za mamni miris odličnog francu skog konjaka. — Reći ću ti sa mo dve... pardon tri reči: Ša- ron Del Monte! Pitova dramatična najava nije, u stvari, ni bila potreb na, jer je Lesli već zapazio vi soku, savršeno građenu devo- jku koja im se približavala gra cioznim korakom, privlačeći zadivljene poglede svih prisu tnih muškaraca starijih od se dam godina. Njeno lice, među tim, bilo je bledo i zabrinuto; videlo se da joj svi ti pogledi u ovom trenutku nisu nimalo prijatni. — Šaron Del Monte, Lesli Eldridž — obavi Pit formal nost upoznavanja ne pomera- jući se s mesta. Lesli srdačno steže toplu ru ku devojke koja m u ljubazno klimnu glavom; njen intelige ntni pogled kao da je pokuša vao da proceni novog savezni ka o kojem Pit očigledno nije mnogo toga rekao. — Šaron — poče Pit — po- menuo sam ti mog prijatelja Eldridža kao čoveka koji, da tako kažem, voli misterije i u njima se snalazi kao riba u vodi. Ispričaj mu sve što znaš i nadajmo se da će moći da nam pomogne nekim save- tom. O kej? Ona klimnu glavom, dopuš tajući da joj duga plava kosa na trenutak prekrije lice. Uk lonila je sa očiju gracioznim pokretom i zamišljeno otpila
- 20. 18 Pony West — Borilačke veštine 26 gutljaj iz čaše koju je hitri konobar trneutak ranije sta vio pred nju. — U stvari — reče melodi čnim glasom — ne znam oda kle bih počela... Vidite, Sem, Semjuel Rejbern, mladić s ko jim živim zajedno već izvesno vreme, bavi se arheologijom, a specijalnost su mu američke kulture iz perioda pre dolaska Španaca. Proveo je čak i ne koliko godina u Meksiku, stu dirajući kod profesora Manš- tajna... ne znam da li vam to ime nešto znači, ali mi Sem tvrdi da taj matorac zna sve što vredi znati o tom perio du. .. — Da, čuo sam za njega! — klimnu Lesli glavom. — Auto ritet za to područje, svakako. — Vidite, pre desetak dana pojavila se u svim novinama ta vest o fenomenalnom otkri ću i možete misliti da se Sem oduševio. Istog dana stigao mu je, međutim, i časopis »Sa jentifik Emeriken« sa člankom profesora Manštajna koji je tvrdio da u Uruapanu nije na đeno ništa novo i to posveđo- čio serijom fotografija tobože načinjenim u tom hramu. — Tobože? — Lesli podiže obrve. — S tim fotografijama nešto nije bilo u redu? — Tačno. Sem ih je odmah poznao; nimalo čudno, s obzi rom da ih je on sam snimio, pre četiri— pet godina, ali u jednom drugom hramu, U ... izvinite, ali to ime još uvek ne mogu da zapamtim. Magis... M agis... tako nekako. — Magiskatzin — dobaci Le sli. — Ćuo sam za taj hram. I?— Naravno, Sem je pobes- neo i nazvao Manštajna mato rom ludom i izlapelim magar cem koji pokušava da baci pra šinu u oči čitavom naučnom svetu. Uz to, čudilo ga je što demanti objavljene vesti o Ur uapanu stiže bukvalno istog dana, što je moralo značiti da je članak u časopisu bio prip reman nekoliko dana ranije. — I krenuo je u Meksiko da proveri šta se dogodilo? — is ceri se Pit. — Nikada neću shvatiti te naučnike, časna reč! — Nije odmah krenuo — krupne devojčine oči se smra čiše. — Iste noći uspeo je da dobije telefonom profesora Manštajna, ali je ovaj naglo prekinuo razgovor, što je sa mo još gore uticalo na Semov vatreni temperament. Jedva sam ga odgovorila da ne kre ne prvim avionom u Meksiko, ali je to učinio sutradan. — Javio se iz Meksika? — Leslijev glas bio je tih. — Da, nekoliko sati posle dolaska u Meksiko Siti. Nije pronašao profesora Manštajna. Rekli su mu da je ovaj iznena da otputovao u nepoznatom
- 21. Pony West — Borilačke veštine 26 19 pravcu. Sem, kao Sem, odlučio je da odmah krene u Uruapan i sopstvenim očima se uveri o kakvom je nalazu reč. Poz vao me je sa aerodroma oda kle je imao lokalni let do me- sta koje se zove Morelija, ili tako nekako. Posle toga nije se javljao tri dana... Šaron dopusti da joj kosa još jednom prekrije lice i ra mena joj zadrhtaše od jecaja koji je s mukom zadržavala. — A onda se javio iz samog Uruapana — produži Pit koji je očigledno već poznavao či tavu priču. — Tamo je uspeo da dođe tek posle mnogih pe ripetija jer je meksička poli cija blokirala čitav kraj traga jući za skrivenom fabrikom heroina. Les. Rekao je da se javlja iz hotela »Mičoakan« i da mu se čitava stvar sve ma nje dopada, jer se o hramu pronose užasne priče... Izme đu ostalog da su mrtvi svi ko ji su učestvovali u iskopavanju ruševina... — Ništa više? Nikakvih deta lja? — Ne — glas Šaron Del Mo- nte ponovo je bio čvrst, oči suve. — I taj razgovor naglo se prekinuo, upravo kada se spremao da mi kaže neke de talje o tim neobičnim događa jim a u okolini hrama. Čitav dan pokušavala sam da dobi jem hotel, ali bez uspeha. — Tu sam ja imao nešto vi še sreće — dodade Pit, dajući znak da mu je potrebna nova krigla piva. — Sledećeg dana sam dobio Urupan i hotel, ali je momak na recepciji glatko odbio moju tvrdnju da izvesni Semjuel Rejbern, Amerikanac, boravi kod njih. To ti je čita va priča, Les... — Hmmm — ninđine oči bile su poluzatvorene, što je bio znak da duboko razmišlja. — Uruapan... tamo nikada nije bilo organizovane proizvodnje droge, koliko ja znam, Pite. — Sasvim tačno. Proverio sam, za svaki slučaj. I momci iz Direkcije za narkotike u San Francisku prvi put čuju za to ... — Ti imaš nameru da kre neš istim putem? Iz Meksiko Sitija preko Morelije? — Pa da. To je najkraći put, do đavola, a meni se žuri! — Najkraći put nije uvek onaj kojim se najbrže stigne — osmehnu se ninđa, ne pomi njući da je to jedna od pras tarih mudrosti kojoj su ga na učili u Japanu. — Imaš Rejbe rnov primer, Pite. Koliko je njemu dana trebalo da stigne do Uruapana? — Tvoj prijatelj je u pra vu, Pite! — reče Šaron. — Taj prilaz Uruapanu očigledno je pod kontrolom policije ili ne kog drugog... Toliko sam jasno razabrala iz Semovih reči.
- 22. 20 Pony West — Borilačke veštine 26 — Pa šta onda da uradim, do đavola? Da skočim padob ranom u taj prokleti hram, a? Ninđa se osmehnu i naže preko stola, spuštajući istovre meno glas. — Slušaj me sada dobro, Pite! — reče. — Evo kako ćeš to izvseti. . . * ■k i i Nekada je lučki deo San Franciska bio carstvo krijum čara, trgovaca drogom, carstvo razvrata u kojem se za šaku dolara moglo kupiti bukvalno sve. On to jeste i danas, ali samo za sitne lopove, sitne kri jumčare, sitne trgovce dro gom. Veliki prljavi biznis pre selio se u nekada poštovane četvrti, u skupe lokale gde se sklapaju krupni poslovi uz bl- esak kristala i tihu muziku iz vrsnih orkestara. Smoking je ono što morate imati uz ulaznicu za neki od takvih lokala, gde čak i čuva ri na ulazu, koji sumnjičavim okom zagledaju svakog gosta, nose najskuplja odela koja se novcem mogu kupiti. Novčani ca od sto dolara tu je moneta za sitne troškove; polunaga de vojka koja oko stolova nosi poslušavnik sa cigarama i ci garetama čudno će vas pogle dati ako zatražite ostatak od dvadeset ili pedeset dolara. Takvim lokalima nije potre ban spoljašnji sjaj i bleštave svetleće reklame koje morate zapaziti sa dva bloka daljine. Oni imaju svoju stalnu klijen telu i dobro poznaju njen u- kus: još nijediom se nije dogo dilo da nema nečega što za traži gost koji je više od jed nom navratio u takav klub. Takvim mislima se bavio ni nđa dok je u besprekomom belom smokingu rasejano vr- teo hladnu čašu među svojim vitkim prstima. Klub u kojem se nalazio, »Grezt Siks«, nije mu bio nepoznat, kao što ni njegovo lice nije bilo nepozna to šefu sale. Izvrsnom pamće nju ovde je u pomoć priticala savremena tehnologija; vlasni ci kluba izračunali su da će se investicija u računar sred nje veličine koji pamti lica i imena stalnih gostiju, zajedno sa svim onim što su naručili ili poželeli, isplatiti veoma br zo. I tu nisu grešili. Negde u memoriji tog kom pjutera nalazilo se i lice ninđe, označeno imenom Elvis Lesi- ng, a uz ime svakako i poda tak da zahteva samo pravi fra ncuski konjak najbolje vrste. Glupa mašina poslušno će za- beležiti da je ovom prilikom Lesing naručio običan viski sa sodom, čime će svakako zbu
- 23. Pony West — Borilačke veštine 26 niti šefa kada se Lesli sledeći put pojavi u »Grejt Siksu«. Čitanje reči sa usana nije nimalo nov trik, ali je na sve tu još uvek voema malo ljudi koji su ga usavršili do krajnj ih goranica. Ninđa je bio je dan od njih i tu svoju veštinu koristio je i ove noći, bez stva rnog cilja. »Grejt Siks« bio je jedan od lokala u kojima se skupljala elita podzemlja; znao je da će, pre ili kasnije, doći do neke važne informacije. Nekoliko novih lica privuče njegovu pažnju i on neupadlji vo promeni mesto za dugim šankom kako bi bolje pra tio njihov razgovor. Dva m u škarca u skupim večernjim o- delima, koji su svojim okrug lim trbuščićima svedočili o bla gostanju, i dve žene napadne lepote, od one vrste žena do čijeg se telefonskog broja do lazi tek kada se na pravo mes to gurne podeblji svežanj nov čanica. Lica muškaraca bila su mu poznata i on pažljivo prelista savršeni registar u svom pam ćenju. Da, tako je: Luis Mita- kis, bogati brodovlasnik, čiji su brodovi plovili uglavnom pod panamskom zastavom. I Grant Mahoni, čovek nejasnog zanimanja čiji je kapital vešto klizio tamo i amo, izbegavaju- oi sve zamke poreznika. Razgovor koji se vodio, me đutim, nije bio naročito zani 21 mljiv, bar ne za ninđu. Glasno kikotanje dama govorilo je da se one izvrsno zabavljaju, bez imalo ustezanja najavljujući dvojici muškaraca kakve ih sve egzibicije čekaju posle ve čere. Lesli se već spremao da potraži neko zanimljivo druš tvo kada se četvorci priključio i peti član, visok, mršav čo vek izrazito bledog lica i očiju koje su neprestano kružile una okolo, kao da njihov vlasnik svakog trenuta očekuje da se dogodi nešto opasno. Na Mitakisov mig obe dame izgubiše se u pravcu toaleta, a pridošlica zauze mesto jedne od njih, na nesreću tako da sedne leđima okrenut ninđi. Mahonijevo lice govorilo je mnogo više od Mitakisovog i ninđa se koncentrisao na po krete njegovih usana, nastoje ći da iz onoga što pročita sa njih rekonstruiše bar najvaž nije delove razgovora. — Ništa nisi doznao? — pi tao je Mahoni, nastavljajući se na neko slično Mitakisovo pi tanje. — A Vard? S tim Vardom stvari očig ledno nisu dobro stajale, jer je Mahonijevo lice pobledelo i on je drhtavom rukom prineo usnama čašu sa viskijem. Ia ko mu je bio okrenut leđima, ninđa je po gestovima prido- šlice lako zaključio da je ovaj još uvek opsednut nekim ve likim strahom.
- 24. 22 Pony West — Borilačke veštine 26 — Nisi dospeo do fabrike u Uruapanu? — pitao je pono vo Mahoni i ninđa se upi po gledom u poluprofil koji je treći čovek sada okrenuo Ma- honiju. I ovoga puta pokret glave bio je potpuno jasan: ne, on nije dospeo do fabri ke. Dve žene se vratiše i razgo vor ponovo dobi lakši sadržaj, iako se po licima muškaraca videlo da ni izbliza ne uživa ju u njemu koliko pre dolaska onog trećeg. On, međutim, ni je ostao dugo za stolom; lako se klateći u hodu, kratko se pozdravio sa društvom i kre nuo u pravcu izlaza. Ninđa je bio desetak jardi za njim kada su se obojica na šli na ulici. Pokreti glave po novo su bili veoma jasni: čo vek je pogledom tražio tak si. .. Lesli mu priđe u tri kora ka i uhvati ga pod ruku. — Zdravo, prijatelju — re če. — T iho... inače ti se la ko može dogoditi ono što se dogodilo i Vardu! — K o ...? — zinu čovek, ali ninđa prinese prst ustima. — Idemo odavde! — reče. — Negde gde ćemo na miru moći da razgovaramo... — Ko si ti, do đavola? — pobuni se čovek, ali su mu oči odavale smrtni strah. Ma šta da se dogodilo tom njegovom nepoznatom ortaku Vardu, svakako nije bilo nimalo pri jatno. — Dođi! — reče ninđa kra tko, vukući ga vrema jednom mračnom prolazu. Nimalo ne- žno ga je progurao između ra zbacanih kanti za đubre i pri tisnuo uza zid. — Dakle? Pokret ruke koja je traži la revolver pod sakoom bio je strašno spor i neprecizan. Ni nđa sačeka da se prsti sklo pe oko metalne drške, a onda zadade kratak udarac vrhovi ma prstiju po licu. Dreknuv- ši od bola i straha, njegov pro tivnik ispusti oružje na prlja vi beton pod njihovim noga ma. — Kako se zoveš — upita ninđa — i ko te je poslao u Uruapan? — Neka si proklet! — pro- sikta čovek u očajničkom stra hu. — Sto puta proklet... ne ka. .. Novi udarac sa savršenom; preciznošću pogodi splet ne- rava koji se obično naziva so- larni pleksus i krik se u gr lu pretvori u krkljanje pome- šano sa naporima da se dođe do vazduha. — Mogu da budem i mnogo gori- — mirno reče ninđa. — Kako ti je ime? — Red. .. Redmond — dr htao je udareni. — J a ...
- 25. Pony West — Borilačke veštine 26 23 — Već si zaboravio drugo pitanje? Ko te je poslao u Me ksiko? U Uruapan? — M atakis... on i Mahoni... — Zašto? Redmondove oči podmuklo sevnuše i ninđa je znao da e- fekti udaraca već prolaze, što znači da je njegova žrtva po- nvo spremna da laže. Među prstima mu se pojavi mini ia- tum o sečivo i bijesnu pred za strašenim očima. — Vidiš? Ako odmah ne pro govoriš, napraviću špagete od tvog lica... Dakle? Krik užasa zastade Radmo- ndu još jednom u grlu, jer mu je oštri vrh sečiva dotakao nos. — Samo pokušaj da vikneš! — reče ninđa ledenim glasom. — Govori! — O n i... oni su hteli da pro vere vest da tamo postoji fa brika. .. — Fabrika? Za preradu he roina, zar ne? — Da. . . Vard. . . moj ortak i ja otišli smo u Meksiko i našli taj prokleti hram. . . sa me ruševine i ništa drugo.. . — Kako ste došli do njega? — Vodič. . . imali smo vodi ča iz tog kraja. — I onda? — Ušli smo u ruševine. . . dugi prazni hodnici. . . samo prašina.. . — Je li bilo i nekih tragova u toj prašini? — N e... nikakvih tragova... — Redmond s mukom progu ta pljuvačku. — A onda... on da. .. — Govori. Nemam nameru da provedeme ovde čitavu noć! — Zastao sam na trenutak i njih dvojica su isprednjaoili. Možda nekih pedesetak jardi, ne više... nestali su iza nekog ugla i ja sam potrčao za nji ma. .. Redmond zatrese glavom. U očima mu se videlo da još je dnom preživljava samrtni st rah koji ga je dočekao u ru ševinama Uruapana. — Nešto je bljesnulo... sna žna plava svetlost i ja sam po krio oči rukam a... vodič je protrčao pored mene, urlao je od straha. .. i ja sam potr čao za njim. . . — I ostavio prijatelja u o- pasnosti? — isceri se ninđa. Od takvog pacova ništa bolje nisam ni očekivao. Šta se do godilo sa Vardom? — Vratili smo se pola sata kasnije. Vard je ležao u pra šini. . . njegovo lice. . . lice mu je bilo užasno. . . izobličeno... jezik plav i natekao. . . a ko ža potpuno crna, kao da je prošao kroz plamen. . . — Niste ga izvukli? — Ne. . . ne. .. vodič, Mek sikanac, rekao je da je to »cr na smrt«. . . i pobegao glavom bez obzira. . . ja sam ništa ni sam mogao da učinim. . .
- 26. 24 Pony West — Borilačke veštine 26 — Koga si sve obavestio o tome? — Nikoga... samo Mitakis i Mahoni znaju, kunem se... i ti sada. K o ... ko si ti? — Gle, ti umeš i pitanja da postavljaš! — osmehnu se ni- nđa. — Mitakis i M ahoni... i oni trguju drogom, zar ne? — Oni samo finansiraju taj posao, direktno nisu umeša- n i... iako... — Iako? — Mislim da su imali na- meru da počnu sopstveni bi znis, inače zbog čega bi mene i Varda slali u Meksiko? Slu šaj. .. šta ćeš učiniti sa mnom. Časna reč, ja ... Tvoja časna reč — prezri vo reče ninđa. — Je li bilo teško doći do hrama u Uru- apanu. — Jeste, policija je blokira la čitav kraj, ali je naš vodič znao prilaze kroz planinu... Zašto? — Moja stvar. Zapamtio si taj put. — Ne. .. ne verujem... bila je noć, a ja. . . — Znam, ti si gradsko de- te, zar ne? — Tačno, mister, mada vam mogu reći da put nije nimalo la k ... — U to ne sumnjam. Kako se zvao tvoj vodič? — Valjeho. Mislim da se i on sam pomalo bavi krijumča renjem. . . zbog čega bi inače tako dobro poznavao sve taj ne stazice oko mesta...? Ninđa ga nije više slušao, jer mu je pažnju privukao po kret na ulici, u blizini onog prolaza u kojem je stajao sa Redmondom. Haragei, taj vredni saputnik svakog ninđe, još jednom je upozoravao na opasnost. Od- gumuvši Redmonda uza zid, on jednim dugim i bešumnim skokom promeni položaj, zgu- rivši se iza nagomilanih kanti. Sada je osvetljena pozadina ulice jasno pokazivala dve mra čne siluete u pratećem stavu. — Redmonde? — reče jed na od tih silueta tiho. — Jesi li tu, Red? — Vajti! — zaurla Redmond glasom punim nade. — Ovde sam, Vajti! Pazi, tu je ... Dva pištolja sa prigušivači ma nisu načinili mnogo buke, čak ni u tom uskom prolazu između dveju visokih zgrada. Od svega je najglasniji bio zvuk teških metaka koji su se zarivali u Redmondovo telo, prikivajući ga za zid od prlja vih cigala. * * * Telefon je zazvonio usred noći, ali mu ninđina hitrina nije dopustila da zvoni suviše dugo. Ni svetlost mu nije bi
- 27. Pony West — Borilačke veštine 26 25 la potrebna; u nekoliko dugih skokova, izbegavajući sve pre preke na svom putu, našao se kraj stočića i dohvatio sluša licu telefona. — Molim? — Slušaj dobro... — prigu šen i jako poznat glas, preki dan krčanjem i šumum loše telefonske linije — nemam mno go vremena, Les. Dođi. — Samo to, Pite? Gde se nalaziš ? — U Moreliju. I prokleto sam srećan što se tu nalazim, potreban si mi, Les, jer ovo što se ovde događa, to ... Nikakav novi šum nije oz načio da je veza prekinuta, ali se sa druge strane nije ču lo više ništa. Baš ništa. . . Lesli oprezno vrati slušalicu na viljušku, ali je već znao da to neće nimalo pomoći. Obas jana mesečinom, Sumiko je stajala na vratima obavijaju ći laki pokrivač oko krhkog tela. — Je li to bio Pit? — Jeste. I jako mu se žuri lo. .. uspeo je da mi kaže sa mo dve-tri reči. — Šta se dogodilo? Njegovo ćutanje bilo je ve oma rečito i devojka obori glavu na grudi. Spremao se žurno, hitrim i preciznim pokretima u koji ma nije bilo ničeg suvišnog. Duga crna vreća, slična mor- narskoi, bila je potpuno pri lagođena onome što je stav ljao u nju: odeću od crne svi le, zajedno sa kapuljačom sa dva uska proreza za oči, širok kožni opasač u čijim se neu padljivim džepovima krilo mno štvo neobičnih sitnih predme ta .. . I mač u dugim, raskoš no ukrašenim koricama koje bi oduševile svakog poznavao ca japanske srednjovekovne umetnosti. Katana, samuraj ski mač, oružje koje je u ru ci ninđe postajalo opasnije od svakog drugog oružja isko vanog pre ili posle njega.. . Tihim glasom Sumiko je u međuvremenu izvršila rezerva ciju za prvi avion koji je le- teo u pravcu Meksiko Sitija. Pet minuta kasnije ninđa je bio spreman za novu avantu ru. . . * * • Sunce je nemilosrdno prži lo golu betonsku pistu malog aerodroma u Moreliju kada je Lesli izašao iz aviona i oba- zreo se oko sebe. Za njim je bilo ukupno dvadeset časova leta i čekanja na aerodromu u Meksiko Sitiju do prvog lo kalnog leta u pravcu Moreli- je i Kolime, ali se to na nje govom oštrom licu nije pri- mećivalo.
- 28. 26 Pony- West — Borilačke vestirte 26 Prizor pred njim možda je bio tipičan za Morelija, ali o tom gradu Lesli nije znao ni šta. Suženim očima motrio je onisku dugu zgradu, neefikas no zaštićenu od sunca redom kržljavog drveća u čijem je podnožju tiho venula žedna trava. Po asfaltnoj traci, koja je između brežuljaka vijugala prema gradu, leno se vuklo nekoliko volovskih kola i je dan davno rashodovani auto bus. Zabacivši torbu na rame, on lagano pođe prema zgradi, ne koliko koraka iza male grupe putnika koji su takođe puto vali u Moreliju. Dva policajca stajala su sa svake strane vra ta, motreći podozrivim pogled om lica ljudi. Tabasko Pita nigde nije bi lo na vidiku, ali to nije mo ralo ništa da znači... Mogao je biti i u zgradi, u restoranu, sa kriglom australijskog piva, ako se takvo piće uopšte mo glo naći ovde. Osmehnuvši se policajcima, Lesli prođe kroz vrata. Već na samom ulazu zapahnu ga ta- las vrelog, ustajalog vazduha i on zavrte glavom. Tabasko Pit, ljubitelj otvorenih prosto ra i širine, sigurno se neće za državati u ovoj smrdljivoj ru pi, bilo tu dobrog piva ili ne. Kroz prljavo staklo na su protnom zidu video se kratak niz automobila naj razlicitijih marki i modela, kojima je je dino zajedničko bio naziv »ta ksi«. Lesli pohita u njihovom pravcu, osećajući na leđima zainteresovane poglede dvoji ce policajaca koji su napusti li svoja mesta i lagano krenu li za njim. Šta je to moglo da znači? Opasnost? Međutim, haragei je ćutao i ninđa produži, kao da ništa nije primetio. U hladu pored samog ulaza čučao je čovek sa sombrerom navučenim duboko na čelo. Nije podigao pogled kada je Lesli zastao kraj njega, ali za to ispod šešira dopreše dve razgovetno izgovorene rečd. — Žuti »fiat«... Žuti »fiat« bio je treći u ni zu, a za njegovim volanom dremao je starac sede brade i kose u jarkocrvenoj košulji. Ninđa bez oklevanja pođe u tom pravcu. — Un momento, senor! Oštar samouveren glas, glas čoveka naviklog da ga sluša ju. Ukratko, glas policajca ko ji vrši svoju dužnost. .. Ninđa se okrete sa osmeh- om na licu, ali nije morao da reaguje, jer se čovek sa som brerom već bešumno usprav ljao iza njih. Cereći se, pre nego što je bilo koji od poli cajaca shvatio šta se događa, on raširi ruke i naglo ih pri vuče sebi tako da su se glave
- 29. Pony West — Borilačke veštine 26 dva čoveka sudarile uz tup tresak. Preskočivši dva nepomična tela, Tabasko Pit otvori vrata kola za čijim je volanom sta rac još uvek dremao. — Hajde, Les! — reče. — Ovi meksikanski policajoi ima ju tvrđe glave od naših... i mnogo bolje gađaju. Vamos, Rigoberto! Kašljucajući, starac klimnu glavom i . .. Snažni motor zaurla, gume zaškripaše, ostavljajući masne crne tragove po neravnom as faltu. Samo su izvrsni reflek si održali Leslija u položaju u kojem se našao, dok je Pit očigledno već poznavao osobi ne žutog »fiata« i njegovog vozača koji se u slobodnom vremenu svakako bavio auto- trkama. Za veterane. — Da te upoznam, Les — cereći se reče Tabasko Pit ka da se niska zgrada aerodroma izgubila iz vida iza brežulja ka — Rigoberto Sančez, naj bolji vozač južno od Rio Grandea. Rig, ovo je moj pri jatelj Les o kome sam ti pri čao! Kao da kola ne jure brzi nom od devedeset milja na sat uskim i krivudavim drumom po kojem bezbrižno šetaju vo lovske zaprege, starac se okre te i pruži jednu ruku Lesliju, srdačno šireći u osmeh svoja bezuba usta. Ninđa mu žurno 27 prodrma smežuranu šaku, sve vreme motreći na put ispred njih. Matori Sančez, kao da je imao ugrađen radar negde is pred svoje bele, neuredne ko se: ni u jednom trenutku nisu došli u situaciju da se pridrže zbog naglog kočenja. Neposredno pred gradom »fiat« poskoči i naglo skrete desno, na nešto širi i bolji as- faltni put. Lesli upitno pogle da Pita kada proleteše pored nakrivljenog znaka na kojem je pisalo »Akambaro«. — Poslušao sam tvoj savet — reče Pit. — Nisam otišao direktno u Uruapan.. . ali str pi se, molim te, moji nervi još uvek se nisu navikli na Rigo- vu vožnju. . . — Mislio sam da je stvar hitna kada si me noćas pozvao, do đavola! — I jeste, ali pet minuta neće mnogo izmeniti stvar, zar ne? — Pretpostavljam da neće — promrmlja ninđa. — Gde me vodiš? — Tu u blizini je Rigober- tova hacijenda. Još pet ili šest mlija. — Hacijenda, a? Mora da ne donosi mnogo kad stari mo ra da se bavi i taksiranjem? — Možeš govoriti i glasnije, on od engleskog zna samo ka ko se kaže hleb, voda, žena i cigareta I tvrdi da je to sa svim dovoljno, znaš.
- 30. 28 Pony West — Borilačke veštine 26 — Verovatno i jeste — os- mehnu se ninđa — s tim što bih tebi predložio da u taj obi mni rečnik stranih jezika uvr stiš pivo umesto vode. — Ne pominj'i mi tu reč! — zastenja Tabasko sa mučeni čkim izrazom na licu. — Od kako sam stigao ovamo nude mi jedino neki bućkuriš koji ima samo boju pravog piva... Ninđa je ćutao posmatraju- ći okolinu. Suva, žuta i crvena zemlja kroz koju su na povr šinu izbijale vulkanske stene, retko zakržljalo grmlje načič kano bodljama. Bilo je teško zamisliti da u takvom kraju može postojati hacijenda na kojoj nešto zaista rađa. — A što se tiče hacijende — produži Tabasko — Rigoberto ima jedan potok, znaš. Jedini izvor na deset milja unaokolo. U ovom kraju voda stvara ču da. Ne može se reći da je bo gat po našim pojmovima, ali živi bolje od svih drugih u oko lini, računajući i gradonačelni ka Morelije... »Fiat« neglo smanji brzinu, poskočivši nekoliko puta na neravninama puta, a onda sk- rete na levu stranu, podižući ogroman oblak žute prašine sa uske staze po kojoj su se, sem retkih tragova guma, vi- deli uglavnom tragovi stoke. — Još dve milje pa smo ta mo — reče Pit zatvarajući pro zor na svojoj strani. — Čekaj samo da vidiš! Rig je stvorio pravi mali raj u ovoj pustinji! Pet minuta kasnije Lesli ti ho zviznu. Pit nimalo nije pre terivao kada je pomenuo ra j... Široka dolina, gotovo dve milje u prečniku, bila je ob rubljena visokim, raskošnim drvećem koje je svakako spre čavalo da vetrovi sa brda do nesu prašinu u samo srediste, tamo gde su se pružala široka kukuruzna polja, napajana u- redno iskopanim jarcima u ko jim a je na suncu bleštala dra- gocena voda. Po uskom pašnja ku leno je šetkalo pedesetak ugojenih goveda, u daljini se nazirao koral po kojem su ve selo trčkarali konji i ždrebad. Iza stare kuće od kamena, sa novim blistavo crvenim kro vom, otegao se duž uske, kri- vudave ulice dvostruki niz gra devina, čineći pravo mlao seo- ce. — Da, Pite — reče ninđa ti ho — pravi raj. Sančez se okrete još jednom, a oči su mu blistale pod sedim obrvama. — Paradiso! — reče. — Pa- radiso... — »Paradizo«, tako se i zo ve hacijenda! — objasni Pit. — Pogledaj sada tamo, iza ko rala. . . Ninđa klimnu glavom. Ret ko drveće, uprkos gustim kro šnjama, nije uspelo da njego vom oštrom oku sakrije dob
- 31. Pony West — Borilačke veštine 26 29 ro kamufliran mali avion sta rog tipa. Između korala i šu me bilo je dovoljno prostora za poletanje i sletanje, o če mu su svedočili i jedva prime tni tragovi u gustoj, zelenoj travi. — Njime si se koristio, a? U kakvom je stanju? — To i jeste najsmešnije — počeša se Pit po glavi. — Naj- pre nisam smeo ni da mu priđem i bio sam spreman da se kladim u šta hoćeš da će stara krntija eksplodirati čim neko pokuša da aktivira mo tor. Rigoberto, međutim, ima sina, Huana, koji je pravi ča robnjak sa motorima. Zapazio si kako ovaj »fiat« ide, a? — Aha. Zbog čega ste ga sa krili? — Policija. Svi putevi pre ma Urupanu su zatvoreni, a unaokolo kruže vojne patrole u helikopterima. Čudno, a? — Veoma. I ovde se pomi- nje fabrika za preradu heroi na? — Isuviše — uzdahnu Pit. — Toliko ima priče o tome da su pod tom gomilom reči skri vene sve činjenice. . . ako ih u- opšte ima. Rigoberto se samo zacereka kada se to pomene, a možeš se kladiti da bi znao da se takvo nešto zbilja radi u ovom kraju. Ne znam šta da ti kažem, Les. . . — Zbog toga si me zvao? — Da je samo zbog toga bi lo bi lepo. Događa se još po nešto čudno. Čak veoma čud no. .. Ninđa sleže ramneima. Pito vo očigledno izbegavanje da mu konačno kaže zbog čega ga je pozvao govorilo je da ni sam Tabasko nije siguran da su činjenice kojima raspolaže bile dovoljne za taj poziv; i da se rukovodio onim što sada nipošto neće priznati: kako ga je samo pređosećanje opa snosti navelo da ninđu pozo ve u pom oć... — Dakle? — reče dok je »fiat« nešto usporio prelazeći uski drveni most preko poto ka. — Reći ću, ti — progunđa Pit — pod jednim uslovom... — Obećavam! — osmehnu se ninđa. — Šta, do đavola, obećavaš? — Obećavam da se neću sme jati. To si hteo, zar ne? Pit zapanjeno odmahnu gla vom. — Jesam. . . a li.. . ali, kako si pogodio? — Nije bilo naročito teško, Pite. Prilično dugo te pozna jem, a? Reci, neću se smejati. — Uostalom, neće ti ni biti do smeha! — svečanim glasom reče Tabasko. — Lesli... bo jim se da su ovde u pitanju došljaci iz svemira!
- 32. 30 Pony West — Borilačke veštine 26 >* * — Dakle, mogu li sada da čujem do kraja tu priču o ma lim zelenim ljudim a sa letećih tanjira? — upita Lesli, skriva jući osmeh u tami. Njih dvojica su tek nekoli ko sati kasnije uspeli da se izdvoje na mračni trem velike Sančezove kuće i nastave raz govor započet u kolima, mada se na sadržaj tih nekoliko sati zaista nisu mogli požaliti. Ri- goberto ih je najpre uterao u ogromno kupatilo i zatrpao čitavom gomilom svežeg rub lja i čistih ubrusa, da bi od mah zatim prešli u trpezariju koja je mogla da primi — i primila — četrdesetak zvani- ca. Bila je tu najpre čitava porodica: stara i dostojanstve na gospođa Sančez, tri Rigobe rtova sina, žene najstarije dvo jice i čitav čopor dece, ne ra čunajući decu posluge i radni ka sa hacijende koji su nagr nuli da vide te čudne Gringose koje je senjor Sančez doveo u goste. A opet, podsećalo je to na porodični skup, skup ljudi ko ji se uzajamno vole i poštuju i nikome nije smetalo nepre stano brbljanje i cika dece ko ja su trčkarala unaokolo u po trazi za najlepšim zalogajima. Jelo je bilo jednostavno, uku sno i obilno i Lesli je zapazio da svi jedu isto: od vlasnika hacijende do jedva pokretnog starca na samom dnu stola, koji svakako više nije mogao da radi na imanju. Čak ni sada, dugo posle ve čere, oko njih se osećao neo- uobičajeni nemir i iz tame su dopirali glasovi, smeh, zvuk gi tare po čijim je žicama neko vešto prebirao prstima. »Pra znično raspoloženje«, pomisli ninđa. »To je to. Ti ljudi se zaista raduju gostima i to is kreno, bez ikakvog ustručava nja. ..« Stara drvena stolica zaškri- pa pod Pitovim krupnim te- lom kada se nervozno pome- rio, odbijajući guste oblake di ma u tamu oko sebe. — Ne znma odakle da poč nem — progunđa. — Prvo i prvo, nisu mali zeleni, nego veliki i srebrni. A onda... — Veliki srebrni ljudi, koji izlaze iz letećih tanjira i . ..? — U tome i jeste stvar! — počeša se Pit po glavi. — Niko nije mogao sa sigurnošću da mi ispriča šta oni rade. Čuo sam pet ili šest izjava i otpri like sve što im je zajedničko jeste da su viđene leteće nap rave i oko njih visoki dvonoš- ci u uniformama koje su na suncu bleštale kao da su od srebra... — U blizini hrama? — Naprotiv? Moj utisak je da je okolina hrama jedino
- 33. Pony West — Borilačke veštine 26 31 mesto gde leteći tanjiri nisu vi đeni. Mada to, u stvari, ne mora ništa da znači; blizinu hrama ionako svi izbegavaju zbog pretnje »crne smrti«. Ne moj me samo pitati kakva je to smrt i zašto je, do đavola, crna... to neću moći da ti od govorim! — 0 toj »crnoj smrti« i sam sam ponešto doznao — zagone tno se osmehnu ninđa. — Pri čaj dalje. Kako si uspeo da pronađeš ovako zgodno mes to? — Moja uobičajena sreća — isceri se Pit. — Vidiš, poslu šao sam tvoj savet da do Uru- apana stignem preko Gvadala- hare i La Barke, samo što od tog posla nije bilo ništa. U Gvadalahari sam iznajmio džip i uspeo da dođem do raskrsni ce nekoliko m ilja ispred Uru- apana. Put je bio zatvoren ra mpom, a rampu je čuvala vo jska. Pet vojnika i narednik kod koga nije pomogao moj šlem, pa čak ni novačnica od sto dolara koju sam mu kao slučajno pokazao. — Čini mi se da sam te na to upozorio, Pite. Trebalo je da potražiš neki zaobilazni put. — Jesam — uzdahnu Taba- sko — ali mi ni to nije mno go pomoglo. Krenuo sam no ću, ali je vojska bila oprezna. Jedan helikopter obrušio se na mene kao ptica grabljivica i momci su čak ispalili rafal na neke dve-tri stope ispred džipa. Naravno, odmah sam se vratio i proveo čitavu noć u zatvoru u Moreliji. .. — Bilo je prijatno? — Zamisli, ali jeste! — pro- gunđa Tabasko. — Dopustili su mi da se naspavam u rela tivno čistoj postelji, sve dok se nije pojavio izvesni inspektor Elizalde koji, izgleda, vodi či tavu tu akciju. Simpatičan mo mak i vrlo inteligentan: pre nego što sam shvatio šta govo rim ispričao sam mu gotovo celu priču o arheologiji, Rejbe- rau, Manštajnu i Šaron Del M onte... — I ? — Pustio me je, uz naredbu da napustim grad još istog da na. Dva njegova momka pošla su za mnom i ja sam ih uveo u neku krčmu u onom delu grada koji kod nas obično zo vu sumnjivim. — Tu si ih se otresao? — Aha, mada nije bilo baš lako. Krenuo sam u toalet, a jedan od njih je pošao za mnom. Sredio sam ga, ali sam pri tom napravio previše bu ke i drugi momak je uleteo, već sa pištoljem u ruci. Da ni je bilo matorog Rigoberta, da nas si već mogao da sadiš cve će na mom grobu, ortak... — Tako ste se, znači, upoz nali — nasmeja se Lesli. — Naš domaćin ne voli policiju?
- 34. 32 Pony West — Borilačke veštine 26 — On ti je rođeni anarhista, znaš, ali mi nije zato pritekao u pomoć. Vidiš, bio je u toale tu kad sam sredio onog prvog momka i valjda mu se to do palo, toliko da je bez razmi šljanja mlatio drugog po gla vi kada je uleteo sa pištoljem u ruci. Uskočili smo u njegov »fiat« i zbrisali pravo na haci jendu, gde sam mu, naravno, morao ispričati ko sam i zbog čega sam došao u njegov lepi k ra j... — Koliko si mu rekao? — Nešto više od zvanične verzije. — Pit se zadovoljno osmehivao. — Međutim, imam utisak da matori nešto naslu ćuje. Njega je veoma teško pre variti... — O Rejbemu, naravno, nisi ništa doznao? — Ni reči, sem onoga što mi je Elizalde rekao. I njega su, kao i mene, uhvatili na pri lazu Uruapanu i naredili da napusti ovaj deo zemlje. — Poslušao ih je? — Možda. Umakao je pratio cima, ali na mnogo suptilniji način od mene. Od tog trenut ka policija ne zna ništa o nje mu. To je bar ono što mi je Elizalde ispričao... — H m m m ... i tada si odlu čio da mene pozoveš u pomoć? — Ma neee... do đavola, Les, to je bilo pre skoro se dam dana! Rigoberto mi je po mogao da se u okolini raspi tam o Uruapanu, ali o hramu niko ne zna gotovo ništa niti želi da govori o njemu. Svi pri čaju samo o letećim tanjirima i srebrnim ljudima oko njih! — Očigledno? Pit u dugom luku odbaci o- pušak sa trema. Nekoliko tre nutaka je ćutao, a onda nasta vi: — Ne znam, Lesli. Četvoro od onih s kojima sam razgo varao nisu videli ništa, ali su spremni da se zakunu u ljude koji su im o tome pričali. Dvo jica tvrde da su leteće tanjire videli svojim očima, a li... — Ali? — Ali ne bih rekao da govo re istinu. Znaš već takve ti pove, Les: koriste svaku pri liku da dođu u centar pažnje... — Policija? — Drži se zvanične verzije: nikakve leteći tanjiri i slične gluposti; Uruapan je blokiran samo zato što se traga za veli kom fabrikom za preradu he roina. Tačka. To je sve... — I šta si onda radio sa Ri gobertovim avionom? — Kako šta, do đavola? Tra žio Rejberna, šta bih drugo! — U hramu? Pit je ćutao, zviždeći kroz zube neku pesmicu u brzom ri tmu. — Nisi uspeo da dođeš do hrama? — tiho upita ninđa. — Do hrama jesam, ali u sam hram ne. Policija čuva u
- 35. Pony West — Borilačke veštine 26 33 laz. Rekoh ti već, ti momci ovde u Meksiku veoma ozbi ljno shvataju svoju dužnost... — Postoji li još neki ulaz? — osmehnu se Lesli, iako mu je kratki ali plodni susret sa sada već pokojnom Redmon- dom u San Francisku već pru žio odgovor na ovo pitanje. — Kažu da postoji — pro cedí Pit — samo što nikakve pare i nikakve pretnje više ne mogu da nateraju ljude iz oko line u blizinu hrama. — Crna smrt? — Tačno. Crna smrt. — Koliko je njih do sada nastradalo? — Od njih nijedan, ali svi tvrde da se niko nije vratio živ iz ekipe od pet ljudi koji su pre mesec dana raskopava- li te ruševien. A opet, te lju de niko nije poznavao, niti je iko video njihove leševe. Ka žu da su došli iz Morelije; ako ti je to neka pomoć, Elizalde se i na to nasmejao i rekao mi da ne veruj em u sve ono što sujevemi Indiosi govore... — Ukratko, mnogo priča i mnogo straha, a malo činjeni ca, a? — Prokleto malo činjenica, Lesli. Sem jedne i to veoma očigledne: nikome nije stalo do njuškanja po ruševinama tog hrama. . . — Sem arheolozima, izgleda — kratko se nasmeja ninđa. — Može li se u blizinu hrama sleteti avionom? — Može, ah sam ja, oprezno sti radi, odabrao mesto koje je udaljeno skoro petnaest mi lja. Pokazaću ti kasnije na ka rti, iako ne bih preporučio da tamo pođemo još jednom avi onom. Ti helikopteri veoma su oprezni i još bolje naoružani, Les... — Koliko ih ima? — Tri ili četiri. Ne misliš da sam čekao da ih izbrojim! Prokletstvo, da nije Šaron u pitanju, najradije bih ovo ša šavo mesto poslao do sto đa vola i vratio se u San Franci- sko! — I tako propustio priliku da budeš jedan od prvih koji će videti bića sa druge plane te? — nasmeja se ninđa. — Ne budi lud, Pite... sutra kre ćemo! — Kuda? — Zna se... u taj čuveni uru apanski hram. Uprkos vojsci, policiji, crnoj smrti i ljudima sa druge planete! * * Protivno svom običaju, nin đa nije odmah zaspao u jedno stavnoj i čistoj sobici u pot krovlju. Ne samo zbog značajnih po gleda crnokose devojke koja
- 36. 34 Pony West — Borilačke veštine 26 mu je tu sobicu pokazala, je dne od Sančezovih služavki, koliko je do tog trenutka us peo da zaključi. Nešto je lebdelo u vazdu- h u ... Nešto što je pretilo da će narušiti mir ovog srećnog na selja u središtu pustinje... Iz susedne prostorije dopi rali su šumovi koji su jasno govorili da se Tabasko Pit ni je ustručavao da odgovori na mig druge devojke, one koju su njemu dodelili kao pratilju do spavaće sobe. Lesli se os- mehnu u tami; ma kakvu opa snost naslućivao, ona je još uvek bila dovoljno daleko da ne mora uznemiravati prija telja. Ustao je i navukao na sebe odeću, ne stvorivši pri tom ni najmanji šum. Uostalom, ode- ća ninđe i bila je odabrana zbog takve svoje osobine: tan ka i čvrsta crna svila pripija- la se uz svaki mišić njegovog tela, ne ometajući pri tom po krete. Hitro je navukao i ka puljaču na glavu, a onda ne koliko trenutaka posvetio boje nju očnih kapaka specijalnom smesom crne boje. Katana mu je bio zadenut za širok kožni opasač kada je nečujnim koracima, kao sen- ka, prišao prozoru i otvorio ga. Crep je još bio topao ka da ga je dotakao i oprezno kre nuo po krovu, pazeći da ne načini ni najmanji šum. Mali nagib krova omogućio mu je da lako dospe do slje mena i potraži zaklon u senci niskog, širokog dimnjaka ku hinje. Mesec je čitavu Sanče- zovu dolinu obasjavao srebr- nastom svetlošću i ona bi još više podsećala na uspavani raj da nije bilo tog predosećanja opasnosti koja je lebdela nad n jo m ... Lagano, stopu po stopu, ni- nđa je pogledom ispitivao prostor oko sebe, od niskih brežuljaka na jugu do tamne mase šume na suprotnoj stra ni. N išta... Intenzitet onog ose ćanja ni u jednom trenutku se nije povećao. Da li je to bilo zato što je opasnost bila još uvek dale ko? Ili zato što neće doći ni sa jedne od četiri strane sveta, već... Osmehnuvši se ispod svoje kapuljače, ninđa se povuče još niže u zaklon senke. Naravno, svoju pažnju mora usmeriti i prema vedrom nebu, za slučaj da postoji bar zrnce istine u onim pričama o letećim tanji- rim a... Trideset minuta. Četrdeset minuta. Pre svih drugih čula haragei je upozorio ninđu na dolazak
- 37. Pony West — Borilačke veštine 26 35 opasnosti — i na pravac iz ko jeg će doći. Sada nije bilo više nikakve sumnje. Opasnost je stizala iz toplog, mirnog vazduha... Letilica koja se bešumno po javila sa zapada bila je uda ljena samo jednu m ilju kada je opazio kako izbija iznad br ežuljaka. Nije podsećala ni na jedan opis letećeg tanjira koji je ni nđa do tada video, ali je ipak imala dovoljno elemenata da joj se takav naziv može dati. Pljosnata, izdužena elipsa, sa okruglim ispupčenjima i sa go m je i sa donje strane, koja je ne naročito velikom brzinom klizila kroz vazduh, vemo pra teći reljef terena pod sobom, tako da u svakoj tački svoje putanje ne bude niže od dese tak stopa nad tlom. Prstima koji nisu drhtali od straha čak ni pred tako neobi čnom pojavom, ninđa dohvati komadić crepa koji je načela verovatno poslednja oluja. Sta klo prozora Pitove sobe tiho zvecnu. — Šta je to, do đavola? — začu se šapat samo tridesetak sekundi kasnije i ninđa se o- smehnu ne skidajući pogled sa letelice. Čak ni u krevetu sa cmokosom lepoticom, Taba sko Pit nije zaboravljao na op reznost. — Navlači pantalone i dođi ovamo! — šapnu on. — Kod dim njaka... Sledeći putanju pravu kao strela, »leteći tanjir« proklizi iznad korala i do Leslijevih u- šiju dopreše zvuci koji su po kazivali da su konji mnogo pre ljudi shvatili da nešto nije u redu. Ne obraćajući pažnju na buku, letilica produži dalje, prema, ivioi retke šume u ko joj je bio kamufliran Sanče- zov avion. — Hej! — zadahta Pit iza njega — pa ta prokleta stvar zaista postoji! — Tiše... možda ta bića sa druge planete imaju oštriji sluh nego m i... — Ti viruješ u to? — zaste- nja Pit. — A ti? — Ne znam ... prokletstvo, možda postoji sasvim obično objašnjenje. Halucinacija, ili... Uštini me da vidim da nisam sanjao! — Nije halucinacija, Pite. Pogledaj! I dalje bez ikakvog šuma, le tilica se meko spusti u gustu travu, jedva dvadesetak stopa od mesta gde se nalazio avi on. Uz pomoć obližnjeg drveća bilo je lakše proceniti njene dimenzije: dužina oko tride set stopa, visina oko petnaest, ali samo na mestu gde su se nalazila ona dva neobična is- pupčenja nalik na kupole.
- 38. 36 Pony West — Borilačke veštine 26 — Šta sada? — upita Pit. — Prokletstvo, da imam neku kameru uz sebe, skupo bih prodao taj film! — Prići ću bliže — šapnu ni nđa. Ruke su mu već bile za uzete razmotavanjem dugog užeta od crne svile koje mu je bilo zakačeno za opasač. Tre nutak kasnije omča je bila čvr sto omotana oko dimnjaka i on oprezno poče da se spušta prema onoj strani krova supro tnoj od pravca u kojem se na lazila letelica. — A ja? — dopre do njega Pitov šapat. — Da pođem i ja? — Ti ostani! — dobaci Le- sli. — Potreban mi je svedok koji će potvrditi da se sve ovo zaista dogodilo... Hitar i siguran kao pauk, ninđa gotovo slete niz kameni zid, osvrćući se oko sebe. Ni kakvog šuma; svi u malom na selju svakako su mirno spava li, ne sanjajući da se u nepos rednoj blizini događa nešto o čemu su napisane mnoge knji ge i snimljeni mnogi filmovi. Bliski susret treće vrste? Ninđa zavrte glavom hitaju ći prema uglu zgrade. Jedan deo njegovog mozga i dalje je tražio neko logičnije objašnje nje, tvrdoglavo odbijajući da prihvati postojanje došljaka iz svemira. Sa mesta na kojem se sada našao imao je daleko lošiji pogled, tako da u prvom tre nutku nije ni mogao videti vrh letećeg tanjira u senci drveća. Hitao je dugim koracima, pog nut, razmišljajući o tome ko liko je rastojanje do kojeg se sme približiti. Da li će haragei i ovoga puta biti dovoljno brz da ga na vreme upozori? I — ako su to zaista došljaci iz sve mira — kakvo je oružje kojim ga mogu svakog trenutka na pasti? Konji u koralu još uvek su bili nemirni, iako zbijeni u mračnu gomilu u delu koji je bio najviše udaljen od neobi čne letelice i to je ninđi omo gućilo da se približi do rastoja nj a od stotinak stopa do nje. Ostao je da leži u senci, prou čavajući pogledom prizor pred sobom. Da, visoki dvonošci, u odeći koja je srebrnasto bleskala na mesečini, zaista su postojali i kretali su se hitro i lako u se nci drveća, u neposrednoj bli zini Sančezovog aviona. Lica im nije mogao videti, bila su zaklonjena providnim vizirima šlemova iste one srebrnaste boje iza kojih su se ipak na slućivale tamnije senke u visi ni očiju. Šta učiniti? Prsti ninđe dotakoše hladni čelik skriven pod opasačem. Šuriken, smrtonosna čelična zvezda čije su ivice oštrije od svakog brijača. Sa ovog rasto
- 39. Pony West — Borilačke veštine 26 37 janja nije mogao promašiti, a li... Usne mu se još jednom raz- vukoše u osmeh na pomisao da bi mogla pasti prva žrtva u prvom interplanetarnom ra tu. Ili intergalaktičkom ratu, svejedno. Najzad, nije imao razloga za napad, jer sem prvog upozore nja haragei još uvek nije si gnalizirao pravu opasnost. Mozak obučen da munjevi tom brzinom analizira sve ra spoložive činjenice i stvara u- potrebljive zaključke već je i- mao rešenje, ali se to rešenje zasnivalo na postavci da neo bične prilike pred njim ipak nisu došljaci iz svemira. Čak ni za izuzetno napred nu civilizaciju poseta drugoj planeti u nekom udaljenom si stemu nije običan zadatak i njeni pripadnici morali bi zna ti za sve opasnosti prvog kon takta. Prema tome, bilo je ne zamislivo da njihov dolazak ni na koji način ne bi bio najav ljen i nezapažen... Taj zaključak, međutim, nije nimalo olakšavao položaj Les- liju Eldridžu, makar zbog one zanemarljivo male šanse da se ipak prevario. Četiri bića u srebrnastim ode lima sada su se lagano vraća la prema svojoj letilici i nin- đa se odluči za akciju. Onaj peti, koji je kao neka vrsta stražara ostao na drugoj stra ni, biće njegov c ilj... Kao zmija skliznuo je po travi duž ograde korala ne ski dajući pogled sa bića koje je stajalo u prilično opuštenom položaju, lagano pokrećući gla vu na jednu i drugu stranu. Još pedeset stopa... Ostala četvorica nestali su na drugoj strani letelice od koje je sada dopiralo tiho zu janje i šum koji je podsećao na vetar koji neprestano šuš ti među lišćem guste šume. Ba civši još jedan pogled unaoko lo, stražar ukloni svoju desnu ruku sa drške predmeta smeš- tenog u futrolu neobičnog ob lika pričvršćenu za elastični pojas iste boje kao zaštitna o- deća i laganim korakom pođe prema drugoj strani letećeg ta njira. Bio je to najpovoljniji tre nutak za napad i ninđa se podi že na vrhove prstiju, napinju ći svoje čelične mišiće. U deset dugih skokova morao bi ga dostići, a to neće potrajati du že od jedne sekunde... Prvi bešumni korak, drugi, treći. Moćno telo postizalo je sve veće ubrzanje. Još manje od trideset sto p a ... Kao čovek koga je neko iz- enada pozvao, biće u srebrnom skafandru naglo se okrete, iz vlačeći munjevitom brzinom oružje iz futrole. Oružje, jer
- 40. 38 Pony West — Borilačke veštine 26 glomazan, naizgled težak pre dmet, sa kratkom cevi, tako- đe srebrne boje, nije mogao biti ništa drugo... Ninđa prebaci težinu na le- vu nogu i sanžnim skokom se odbaci udesno, daleko od me sta u koje je stoti deo sekun da ranije bila uperena preteča cev. Prigušen, kraktak prasak i oštar miris ozona propratili su blistavi zrak koji je napus tio cev oružja i pogodio travu na mestu koje je ninđa već bio napustio. Taj zrak nije bio deblji od igle, ali su efekti na mestu pogotka bili užasni, st varajući uzan krater oko kojeg je planula trenutno osušena trava. Dobar ninđa mora da zna i nešto što je veoma teško nau čiti. Kako prekinuti napad ko ji ne obećava nkiakve rezulta te. .. Nije bilo vremena da uzvra ti, jer se srebrna cev hitro kre tala prateći njegov drugi skok, sada već u pravcu koji ga je udaljavao od letelice i dovo dio u blizinu šume, jedinog za klona koji je u tom trenutku mogao potražiti. Zrak blesnu još jednom, uz isti onaj karakteristični pra sak, ali ninđe ponovo nije bi lo tamo gde je pogodio. Nije bio ni daleko od tog mesta i lice pod kapuljačom zapahnu vrelina iz kratera koji mu se otvorio gotovo pod nogama. Sledeći skok odneo ga je u zaklon najbližeg drveta i on kao zvečarka koja se sprema na ujed podiže desnu ruku u kojoj je čvrsto stezao šuriken. Ma ko bio njegov tajanstveni protivnik, bilo je vreme da oseti kako pred njim nije bi će nesposobno da uzvrati uda rac. .. Kora drveta pred njegovim očima planu u pravoj maloj erupciji zapaljenih komadića i on shvati da satblo nije dovo ljna zaštita od tog nepoznatog oružja. Zaslepljen, prepustio se instinktu, i telo, obučeno da reaguje i samo od sebe, ot kotrlja se po travi do slede- ćeg drveta. Na trenutak se mogao pou zdati da će ga tama zaštititi, ali to sigurno neće dugo tra jati. Ćak i ako to nepoznato bi će nema ništa što bi odgovara lo, na primer, senzoru za inf- racrveni spektar... Međutim, haragei koji je po slednjih nekoliko sekundi si gnalizirao neprekidnu opasn ost, isto onako iznenadno pre kide svoja upozorenja. Boreći se sa crvenim krugovima koji su mu još uvek igrali pred o- čima, ninđa potraži pogledom protivnika. Nije ga više bilo. A od nje gove letelice sada je dopirao
- 41. Pony West — Borilačke veštine 26 39 mnogo glasnije onaj šuštavi šum, sličan šumu vetra. Bez napora, kao u snu, lete ći tanjir se podiže na visinu od desetak stopa i u brišućem letu, neprestano povećavajući brzinu nestade iza najbližeg brega, u pravcu suprotnom od onog iz kojeg je došao. Ninđa se oprezno uspravi, osvrćući se oko sebe. Ponovo tišina u mirnoj doli ni obasjanoj srebmastom me- sečinom. U tako privlačan pri zor zaista nije pripadao crni dim koji se još uvek uzdizao iz dva minijaturna kratera u travnjaku i mesta na drvetu koje je pogodio taj strašni zr ak sm rti... * * — Ništa posebno — sleže ramenima Tabasko Pit. — Ru pe u zemlji, kao da je eksplo diralo malo ekspozivno punje nje. .. — Je li? — isceri se Lesli. — Idi onda pogledaj ono drvo tam o... Pod izgovorom da žele da pogledaju avion, njih dvojica su napustili trpezariju odmah posle obilnog i ukusnog doru čka, koji je protekao u dale ko manje svečanoj atmosferi od večere. Uostalom, veče pre toga bilo je praznik za malo naselje; danas su nastavljeni uobičjeni poslovi i ljudi su već od ranog jutra bili po svo jim poljima, o čemu je svedo- čila i poluprazna trpezarija kada su dva prijatelja sišla. — Hej? — zinu Pit. — Či me je ovo načinjeno? Ivice ulaznog otvora preds tavljale su pravilan krug pre- čnika deblje igle za pletenje oko koga je kora bila samo malo opaljena. Na drugoj stra ni, međutim, otvor je bio da leko veći i nepravilnih ivica narušenih vatrom koja je ti njala još dugo posle pogotka. — Ne sviđa ti se, a? — is ceri se Lesli. — Pokušaj onda da zamisliš kako bi izgledao moj trbuh da me je taj interp lanetarni revolveraš pogodio! — Prokleti lupež! Uh, kad bi mi pao šaka... Kakvo U to oružje može biti, Les? — Neka vrsta lasera, rekao bih, iako još nisam čuo da je neko uspeo da napravi toliko minijaturizovani uređaj da se može nositi za pojasom... — Laser? Do đavola. Les, to je moguće! Prvo i prvo, gde bi smestio izvor tolike energi je? — Ne znam, ali sam naučio da verujem svojim čulima, a ovi krateri veoma su opiplji vi, zer ne? — Prokletstvo! Imao sam do sada posla sa svakakvim
- 42. 40 Pony West — Borilačke veštine 26 propalicama, ali su bar svi do sada bili sa ove planete! Tabasko Pit je stajao rasko račen pored onog drveta, sa obe ruke zavučene u džepove farmerki. Lice mu nije imalo baš privlačan izraz, tako da je Lesli morao da se nasmeje. — Šta ti je, Pite? Protivnik kao i svaki drugi... potrebno je samo pronaći pravi način da se i s njim izađe nakraj. A takav način postoji... — Protiv došljaka iz svemi ra? Lesli, pa njihova tehnolo gija mora biti hiljadu godina ispred naše! Pa samo to užas no oružje govori d a ... — Ne postoji užasno oruž je, Pite. Niti opasno oružje, već samo opasni i manje opa sni ljudi. Sem toga, ja nisam potpuno ubeđen da imamo po sla sa došljacima iz svemira... — Je li? Pa da, ti i ja smo noćas u stvari bili žrtve halu cinacije i nismo videli nikakav leteći tanjir. I ove rupe koje sada gledamo ne postoje... ili su ih napravili termiti. Ti me ksički termiti, kažu, baš su ga dni. . . — Sve to nije dokaz da ima mo posla sa tehnologijom ko ja je daleko ispred naše... — Znam, znam ... u Detro- itu su pobacali kola sa pokre tne trake i sada grade leteće tanjire. Kupite najnoviji mo del, zašto da ga vaš sused ima pre vas! — Leteći tanjir, kažeš? — Lesli nije odoleo iskušenju da malo podbode razbesnelog Pi ta, iako je veoma dobro znao da je samo briga za njega po vod tolikog besa. — A da li si ga ti zaista video da leti? — Da li sam video d a .. ? Čo veče, zajedno smo bili na o- nom krovu. I sa ovog mesta ga nisu odvukli Rigobertovi vo lovi! — Razmisli malo, Pite. Da li je zaista leteo? Tabasko zinu i počeša se po razbraušenoj kosi. Oči mu do biše zamišljen izraz. — Prokletstvo — procedi — pa ti si u pravu... — Naravno da sam u pravu. On je sve vreme klizio na vi sini od nekih desetak stopa iz nad tla, možda i manje, je li tako? — Otprilike — progunđa Pit. — Što može i svaki pro kleti hoverkraft! — Tačno — nasmeši se nin- đa. — Ni njegova brzina nije bila naročito impresivna. Osta je još samo taj neobični oblik, ali to nije posebno veliki teh nički problem... Zavrtevši glavom, Tabasko Pit izvuče izgužvanu kutiju ci gareta iz džepa. — Šteta — reče — a moje i tvoje ime moglo je ući u is- toriju u poglavlju određenom za prvi kontakt sa stranim ci vilizacijama... mada mi čita
- 43. Pony West — Borilačke veštine 26 41 va ova priča pomalo smrdi, Les! Zbog čega bi se neko us red Meksika igrao tako sku pim igračkama kao što su ho verkrafti i džepni laseri? — Odgovoriću ti ako mi od govoriš na pitanje zašto bi to činili došljaci iz svemira — nasmeja se ninđa. — Suviše čitaš naučnu fantastiku. Pite. — Sam si rekao da je takva literatura neophodna — sleže Tabasko ramenima. — Neka da su ljudi sve neobične poja ve objašnjavali delovanjem ča robnjaka i veštica, sada su nji hovu ulogu preuzeli došljaci iz svemira. — Dobro, ali zašto baš ov- de? — Ovde, u Meksiku? Na to već imam odgovor: postoji mnogo stvari koje se pripisu ju nestalim američkim kultu rama, Les, iako niko ne zna kako su neka od tih graditelj skih remek-dela načinjena. Re cimo da su preci naših prijate lja iz letećih tanjira nekada ovde imali svoju bazu i da se ona nalazila baš u Uruapanu. Sada su jednostavno poslali novu ekspediciju da vide da li je sve u redu na jednoj od za bačenih planeta u galaksiji? — Izvrsno! Kad nađeć vre mena baci to na papir, Pite. Gospodin Deniken je pravi po četnik za tebe! Međutim, pitao sam nešto drugo: zašto su oni došli baš ovamo, na ovo mes- to i muvali se oko Sančezovog aviona? — Nisam video da su se muvali oko aviona — iznena đeno reče Tabasko. — Sa on og krova nije se videlo baš mnogo detalja, znaš... — Zato sam ja video mno go bolje. Hoćemo li da prove- rimo? Pit odmahnu glavom. — Polako, do đavola! A šta ako su postavili neku zamku? — A ha... — Lesli tobože za brinuto nabra čelo. — Recimo, nevidljive nagazne mine koje stižu iz druge dimeizije kada se neko približi avionu? Ili u- ređaj za teleportaciju koji tre nutno prenosi negde drugde radoznalce koji se muvaju u- naokolo? Zašto ne i mašina za putovanje kroz vreme? — Nije potrebno ništa ta ko komplikovano nasmeja se Pit. — Dobri stari plastični eksploziv, povezan sa upalja čem koji reaguje na dodir i — bum! Budi oprezan, Les... — Naravno — osmehnu se ninđa penjući se u kabinu a- viona. — Ti za to vreme pre gledaj avion spolja... i čuvaj se vremenskih anomalija, ne bi valjalo da te nešto iznena da prebaci koju stotinu godi na u prošlost... Uprkos šaljivom tonu kojim su nastavili razgovor, obojica su veoma detaljno pregledali svaki deo male letelice, često
- 44. 42 Pony West — Borilačke veštine 26 se diveći originalnim i duhovi tim improvizacijama koje je mladi Meksikanac učinio ne mogavši verovatno da dođe do odgovarajućih delova. Narav no, njima je to samo otežalo posao, jer su morali poći od pretpostavke da su i tajanstve ni posetioci u srebrnim skafa nderima takođe izmenili neki detalj u motoru ili instrumen tima. Međutim, nije bilo potreb no rastavljati motor da bi se nešto otkrilo. Osmehnuvši se, Lesli dade znak Pitu koji je sa ozbiljnim izrazom na licu zavirivao oko točkova sa iskr- pljenim gumama. — Pite, dođi da vidiš ovo... Tabasko se naže nad motor i tiho zviznu. — O ho... primitivno, ah efi kasno... — Veoma efikasno. Cev za dovod goriva je nečim nagri- žena, izgleda kiselinom; posle desetak minuta leta svakako bi popustila i benzin bi se izlio u unutrašnjost. Dalje ne treba da ti pričam, zar ne? — Ne, hvala — progunđa Tabasko. — Pitam se imaju li ovi ovde rezervnu cev, mada to nije bitno. Ja u ovaj krš vi še ne sedam, pa ni koliko da se po travi provozam oko paš njaka! — Misliš da postoji još ne ka smrtonosna zamka? — Les, ti si me sam tako učio: uvek se postavljaju naj manje dve zamke... Jedna koja se dosta lako otkrije i či ji je cilj samo da kod protivni ka stvori lažnu sigurnost, a druga... — Šta onda da radimo? Da odemo pešice do Urupana? — Lesli, da bismo potpuno bili sigurni u ovaj krš morali bismo da ga rastavimo do po- slednjeg zavrtnja, a za tako ne što nemamo vremena... čak i ako Huan Sančez pre toga ne pokuša da nam prereže vrato ve mačetom zašto mu čačkamo oko omiljene igračke! Lesli zamišljino klimnu gla vom, jer je Pit u pravu. Ma koliko zamka na avionu bila nevešto postavljena, ona je ot krivala mnogo o onima koji su to u činili... Pre svega da nisu toliko u- beđeni u svoju tehnološku su periornost da se ne bi poslu žili i tako prljavim trikom ... A opet, verovatnoća da na starom avionu postoji još ne ko, mnogo suptilnije oštećenje, bila je veoma velika. Pet lju di, možda i više, odvažilo se na let da bi upadljivi stari avi on sprečili u daljem istraživa nju tajni uruapanskog hrama; oni neće birati sredstva da sva ki takav naredni pokušaj ome tu možda još drastičnijim sre dstvima.
- 45. Pony West — Borilačke veštitie 26 43 I napad laserskim oružjem, uzet sam za sebe, govorio je mnogo. Samo oni koji nisu sigurni u sebe napadaju na najmanji znak opasnosti... — Hej! — upozori ga Pit ti him glasom. — Pogledaj ono... Lesli se okrete ulazu u doli nu. Oblak žute prašine na pri laznom putu bio je gust, ali ne toliko gust da se ne bi ra zabralo bleskanje sunca na ve trobranu i karakteristična pla va boja velikog vozila koje se približavalo poskakujući po ne ravnom putu. — Tvoji prijatelji policajci, Pite — reče. — Čik pogodi ko ga traže? — To nje teško pogoditi — isceri se Tabasko — samo što me neće naći, ortak. Hajdemo mi još koji korak u šumu, za svaki slučaj, a? Možda neko u tim kolima ima i dvogled. — Misliš da nas Sančez ne će odati? — Matori Rig? Les, pošaša- veo si! Zašto bi on to učinio, do đavola? Policija mu nika da ništa dobro u životu nije učinila, sam mi je to rekao! — Ako ga uhapse? — Izvući će se, mada ne mogu tek tako da ga uhapse; suviše je poznat i cenjen u či tavom kraju. Gledaj, eno ma- torca na tremu. Kladim se da se već cereka kad pomisli ka ko će dočekati policajce! Zaklonjen iza drveta, Pit je oprezno istezao glavu iza stab la prateći kretanje policijskog automobila koji je već smanji vao brzinu na prostoru ispred glavne zgrade hacijende. Po navici, Lesli osmotri i šumu iza njih dvojice i sa iznenađe njem shvati da njih dvojica više nisu sami u njoj. Mlad čovek u elegantnoj o- deći gradskog stanovnika mo rao je imati indijanske krvi u sebi, isto kao i njegova dva pratioca. O tome nije svedo- čila samo tamna put njihovih lica, već i veština kojom su us- seli da stignu u neposrednu blizinu ninđe, a da ih on ne primeti. i Ovoga puta nije reagovao čak ni haragei, ali razlog za to nije bilo teško naslutiti. Kratke cevi automatskih puša ka u rukama pratilaca bile su oborene prema zemlji, iako to nije moralo ništa da znači. Bio je dovoljan samo delić sekun de da promene položaj. — Pite... — tiho reče Les li. — Š ta... neka sam proklet! Odakle su se pojavila ova tri duha, do đavola! Mladić na čelu ljubazno se osmehnu dok im je prilazio. U njegovim tamnim očima, me đutim, blistao je pogled pre pun inteligencije.
- 46. 44 Pony West — Borilačke veštine 26 — Da ti predstavim mog po znanika, Les — uzdahnu Ta- basko. — Inspektor Elizalde iz M orelije... * * * — Senjor Eldridž, ako se ne varma — progovori Elizalde sa blistavim osmehom na licu, zastavši nekoliko koraka od dvojice prijatelja. — Oprosti te što sam odabrao ovaj način da se upoznam sa vama, ali sam imao predosećanje da ne biste dopustili da vas vidim da sam došao na uobičajeni način. — On neupadljivim po kretom glave pokaza prema kući ispred koje su se polici jska kola upravo zaustavila. — Izvrsno govorite engleski, inspektore — osmehnu se ni- nđa mirno. — To je dobro. — Svakako. U susretu dveju kultura uvek postoji moguć nost nesporazuma... ponekad sa fatalnim posledicama. — Zbog toga ste poveli dva čoveka sa puškama u ruka ma? — upita Eldridž i ironi čno se osmehnu. — Između ostalog — klim- nu Elizalde glavom, ne gubeći onaj svoj osmeh sa lica. — Sem toga, poslužili ste se pri lično grubim načinom da izbe gnete razgovor sa mojim lju dima na aerodromu. Ne može te mi zameriti što sam oda brao elementarnu predostrož- nost. — Trenutak, Elizalde — u- meša se Pit, hladnokrvno va deći cigaretu iz usta. — Moj prijatelj nije ni dotakao one tvoje dve gorile, do đavola! — Znam. — Šta onda hoćeš od nje ga? — Odgovor na nekoliko pi tanja. Pre svega zašto ste na pali moje ljude odmah po do lasku? — Možda zato što ne volim da odgovaram na pitanja — osmehnu se ninđa. Mladi poli cajac dopadao mu se sve više, iako namrgođena lica njegovih pratilaca nisu obećavala niš ta dobro. — To malo ko voli — klim- nu Meksikanac glavom. — Na žalost, moj posao zahteva da postavljam mnoštvo pitanja ljudima kojima obično nije sta lo da odgovore na njih. Ko jim poslom ste došli ovamo, mister Eldridž? — To nije teško pogoditi. Da pomognem svom prijatelju u traganju za Rejbemom. — Njemu sam već objasnio da Rejbem više nije u ovom kraju, štaviše, ne bi me izne nadilo da se već nalazi u San Francisku, kraj svoje ljupke prijateljice... — A profesor Manštajn? — tiho dobaci ninđa.
- 47. Pony West — Borilačke veštine 26 45 Njegova strelica nije pogo dila cilj, jer Elizaldeu nije bi lo lako ukloniti osmeh sa li ca. — Profesor Manštajn je ve oma cenjen naučnik i čovek koji je učinio mnogo za našu zemlju, senjor Eldridž. Ne mo žemo dozvoliti da ga uznemira vaju za svaku sitnicu... — Nisam imao nameru da ga uznemiravam. Mene zani ma samo Rejbem. — Toliko da ste spremni i na obračun sa policijom i vo jskom da biste došli do nje ga? Zašto, senjor Eldridž? Sa mo zbog divne Šaron Del Mo- nte? Kažu da ženska lepota može da učini sve... ali bi to ipak bilo malo previše, zar ne? Lesli se osmehnu. Ma koliko inteligentan bio, Elizalde oči gledno nije uspeo da pronikne u pravi razlog njihovog dola ska u Meksiko. Sumnjičavost, fatalna karakteristika svakog dobrog policajca ovoga puta odvela ga je na pogrešan put. — Šta se događa u Uruapa- nu, inspektore? — upita izne nada. Bila je to još jedna stre lica koja je možda mogla da pogodi svoj cilj. — Verujem da vam je-vaš prijatelj Pit to već rekao, se njor Eldridž? — Jeste, ali tamo nema ni kakve fabrike za preradu he roina, Elizalde. I nikada je ni je ni bilo. Nemojte pokušavati da me ubedite u to. — Neću. Ta priča verovatno neće moći još dugo da se odr žava, zahvaljujući radoznalim i — moram priznati — veoma sposobnim novinarima. Ipak, poslužiće još neko vreme... — Meni se žuri, inspektore. Šta se zaista tamo događa? Po prvi put osmeh nestade sa mladićevog lica i ono izne nada otkri sav onaj umor i napetost u kojoj je policajac svakako već danima živeo. — Hoćete li mi verovati ako kažem da ne znam? — reče tiho. — Hoću — klimnu ninđa glavom. — Možemo li da po razgovaramo na nekom dru gom mestu? — Naravno — Elizalde izgo vori nekoliko oštrih reči na španskom i njegovi policajci lagano prema kući, zabacujući svoje puške na leđa. Njihova preplanula indijanska lica ni su otkrivala nikakva osećanja. Uzdahnuvši, Elizalde se, upr kos svom elegantnom odelu, spusti u karakteristični čučeći položaj uz najbliže drvo i iz vuče cigaretu iz džepa. Neko liko trenutaka je zamišljeno odbijao dimove, kružeći rase- janim pogledom oko sebe. — Ni vama se ovo nimalo ne dopada, inspektore? — osme hnu se Lesli.