Пређи на садржај

Импровизација (музика)

С Википедије, слободне енциклопедије

Импровизација (фр. improvisation, engl. improvisation, итал. improvvisazione, нем. Improvisation)[1]настаје када инструменталиста или певач компонује на лицу места без припреме и без нота.[2]

За свирача или певача који импровизује кажемо да је импровизатор (импровизаторка).

Две врсте импровизације

[уреди | уреди извор]
Јохан Себастијан Бах, извођач на оргуљама и чембалу и велики музички импровизатор.
Кларинетиста Бени Гудмен, врсни џез музичар и импровизатор.
Луј Армстронг, можда један од најпознатијих певача у историји џез музике и засигурно ненадмашни импровизатор.
Ела Фицџералд, најутицајнија џез певачица 20. века великих импровизаторских могућности.

Постоје две врсте импровизације:

1. Потпуна — то је аутентично дело тренутка музичког извођача.[3]
2. Делимична — када извођач импровизује на основу постојећег мелодијског и хармонског обрасца.

Историјски аспект импровизације

[уреди | уреди извор]

У историји класичне музике импровизација је била веома цењена. Многи велики и познати композитори знали су на концерту да одсвирају-импровизирају (обично је то било на клавиру) цели један музички облик. То је био њихов прави „специјалитет” који је публика жељно очекивала. Посебно су им биле омиљене солистичке каденце,[4] које су стварали на лицу места користећи тематски материјал из концерта који су изводили.

Заступљеност импровизације у музичким жанровима

[уреди | уреди извор]

И данас, као и раније, импровизација је веома цењена. Заступљена је готово у свим музичким жанровима. Засигурно је једна од главних одлика џеза, у коме је нашла највећу употребу.

Доста мање се користи у класичној, забавној и народној музици.

Два звучна примера импровизације
[уреди | уреди извор]
  • Главне одлике импровизације и импровизатора

    [уреди | уреди извор]

    Импровизација се сматра великом уметношћу јер је за њу потребна изузетна музикалност и велики смисао и стваралачка надареност са непресушним извором вечито свежих идеја.

    Извођач у импровизацију уноси властите идеје које морају бити увек нове, једноставне, логичне, природне, надахнуте, богате и најважније — јединствене и оригиналне.

    Сем поменутог, музичар који импровизује мора добро да зна теорију музике и музичке стилове. Овакви уметници су малобројни и често су врло ангажовани захваљујући управо свом умећу.

    Референце

    [уреди | уреди извор]

    Литература

    [уреди | уреди извор]

    Спољашње везе

    [уреди | уреди извор]